Inspiracija za mystoliku avanturu Rhiannon bila je tipičan no brainer za tim iz Arberth Studiosa (koji inače čini troje ljudi). Autori čija se firma nalazi u udaljenim provincijama Velsa, u okruženju nabujalog folklora i drevnih priča sa jakim fantazijskim elementima, odlučili su da tema njihovog prvenca bude kombinacija moderne priče i elemenata iz „Mabinogiona”, prozne kolekcije koja objedinjuje nekoliko popularnih velških mitova i bajki.

Rhiannon iz naslova (u ostatku teksta ostavićemo originalna imena i nazive kako su ispisani i u igri, bez insistiranja na „našem” izgovoru, jer je njihovo originalno poreklo bitan element priče) jeste petnaestogodišnjakinja koja se sa roditeljima doseljava na usamljeno ruralno imanje Ty Pryderi, staro više od hiljadu godina, koje je upravo u procesu restauracije kako bi omogućilo normalan život i uslove za rad jedne moderne porodice. Odsustvo prijateljica, ostatak dugog raspusta i ubitačno dosadno okruženje na koji je osuđena jedna tinejdžerka bivaju ubrzo prekinuti čudnim snovima i zvucima, koji će se uskoro pretvoriti u izvor intenzivne insomnije kada počnu da je opsedaju drevni i uznemireni duhovi i prikaze, u koje, naravno, niko drugi neće poverovati. Zabrinuti roditelji iz tog razloga odučuju da odvedu Rhiannon van problematične kuće, verujući u to da će joj boravak na drugom mestu pomoći da se oporavi, ostavljajući vama u amanet da se pobrinete oko čuvanja kuće dok su oni odsutni i da pripazite na radnike koji su zaduženi za pomenuto renoviranje imanja. Natprirodno prisustvo će vam, međutim, vrlo brzo dati do znanja da niste dobrodošli, i na igraču je da otkrije kakve veze sa naslovnom junakinjom priče imaju legenda o kralju Pryderiju, njegovoj majci-boginji Rhiannon i zlokobnom čarobnjaku Llwydu, da li ime Rhiannon donosi prokletsvo svakoj ženskoj osobi koja ga nosi i koja se zatekla u blizini imanja, i da li „prokletstvo četiri grančice” zapravo simboliše krajnju sudbinu nesrećne devojčice.

Očekivano, što zbog priče koja ima ovako jak folklorni pedigre, što zbog pogleda na screenove iz igre, jasno je da je Rhiannon avantura koja, nalik The Lost Crownu, svoju atmosferu radije stvara jakom tenzijom i konstatnom nelagodnošću, za razliku od uobičajene „krv-čudovišta-bizarnosti” škole horora, i u tome u potpunosti uspeva. Sablasno imanje, samoća i udaljenost od civilizacije, konstantna tmina i predvečerje u kome se igra odvija, kao i velika, hladna kuća puna tajni i šapata brzo se uvlače pod kožu i predstavljaju kvalitete koji bi Rhiannon lako mogli da preporuče i za filmsku adaptaciju. U pitanju je avantura starog kova u svim svojim aspektima, tako da se čini da je autorski trio celoj stvari namerno dao jak retro šmek kako bi podsećala na proslavljene naslove iz prošlosti. Ovo se ogleda u zastarelom izvođenju nalik prvim Mystolike igrama (nema slobodnog rotiranja oko svoje ose, već se ekrani i lokacije smenjuju klikom na navigacione strelice), što može u početku da stvori probleme sa orijentacijom zbog gotovo lavirintskog spleta prostorija, hodnika, puteljaka, pomoćnih objekata van kuće, kao i delova u kojima ćete posećivati okolnu prirodu. Jednostavna, zastarela i nezahtevna grafika sa minimumom (neveštih) animacija koje razbijaju iluziju ukočenosti, dominantna tišina i sporadični zvuci koji je na trenutke efektno razbijaju (sa jezivim šaputanjem devojčicinog imena uz ostalu avetinjsku „naraciju”), kao i retke muzičke deonice (u vidu creepy melodija povezanih sa četiri osnovna elementa) zaokružuju tehnikalije, koje su namenjene igračima koji u igri cene još nešto osim blistave prezentacije (ili kubure sa starim hardverom).

Problemi, koji pored standardne upotrebe pravog predmeta na pravom mestu uključuju i zahtevnije operacije u vidu dešifrovanja starog znakovnog alfabeta, prčkanja sa hemijskim jedinjenjima ili tumačenja okolne flore i njene simbolike uz pomoć herbarijuma i priručnika, mahom su logični i pravilnim tumačenjem tragova većina njih rešava se bez većih problema (iako je prisutan utisak da se igra često odvija u pravcu u kom vam nije baš najjasnije šta se od vas sledeće očekuje). Inventar se poziva pomeranjem miša uz gornju ivicu ekrana, uz mogućnost selektovanja/kombinovanja predmeta klikom na levi taster miša, odnosno inspekcije (i čitanja raznoraznih poruka, priručnika i knjiga) desnim dugmetom. Sam princip smeštanja predmeta pati, izgleda, od prokletsva nemogućnosti uzimanja većine predmeta koji vam u tom trenutku nisu potrebni (tj. dok vam okidač prilikom odmotavanja priče to ne dozvoli). Ovo je, s jedne strane, možda i dobro pošto vam igra na ovaj način daje blage hintove šta je u datom trentuku zaista korisno, a takođe i zato što je sprečen haos koji bi nastao u skrolujućem inventaru (koji ne može odjednom da ugosti više od dvanaestak stvari). S druge strane, ovo podrazumeva mnogo nepotrebnog vraćanja na predmete koji ranije nisu bili „pokupljivi” u nadi da će, prilikom svakog pomaka u istrazi, biti omogućeno njihovo premeštanje u inventar, sa jakim izgledima da ćete neke od njih jednostavno zaboraviti ili prevideti jer vam igra ni na koji način ne beleži njihovu eventualnu upotrebnu vrednost. Lov na piksele praktično ne postoji, zahvaljujući „CTR”+”TAB” kombinaciji kojom šaltate između bitnih stvari i izlaza na ekranu.

Rhiannon je u svakom smislu te reči old school igra, avantura kojoj bi godila manja poliranja i neke inovacije u žanru koje su se u međuvremenu desile. Nesumnjivo predstavlja iskustvo koje će avanturisti znati da cene zbog bogatog mitološkog miljea koji je znalački, besprekorno implementiran u kvalitetnu i interesantnu priču, uz sjajnu atmosferu koja je prati.

Aleksandar DINIĆ