Digitalno virtuelno

O raznim programima za x86 virtuelizaciju (pokretanje jednog ili više operativnih sistema u okviru postojećeg operativnog sistema, bez potrebe za dual boot-om) već ste čitali na stranicama ovog časopisa. Bili su tu Virtual PC (SK 4/2007) i VMware Workstation (SK 12/2007), a sada je red došao i na VirtualBox, softver za nekolicinu x86 kompatibilnih operativnih sistema, uključujući i GNU/Linux. VirtualBox je nastao pre nekoliko godina pod okriljem nemačke kompanije Innotek i koristio je određene principe QEMU-a, još jednog open-source projekta iste namene, ali ga je početkom ove godine otkupio veliki Sun i uvrstio u svoju familiju xVM virtuelizacionih tehnologija.

Bez obzira na kupovinu, VirtualBox je ostao open-source projekat (iako to nije bio od samog početka, pod Innotekom) i može se besplatno skinuti i koristiti, kako za ličnu tako i za profesionalnu upotrebu. Jedina ozbiljna, a besplatna alternativa za korišćenje na Unixolikim sistemima jeste QEMU, koji je manje popularan zbog nešto slabijih performansi i upotrebe odbojne većini korisnika zbog konfigurisanja iz komandne linije, te je VirtualBox na GNU/Linuxu, posle VMwarea, najpopularniji softver za virtuelizaciju.

Posetom download sekcije matičnog sajta, korisnik se upućuje na Sunov download centar. Preuzimanjem i instalacijom nevelikog paketa (gledano iz perspektive korisnika širokopojasne internet konekcije) pojaviće se nova prečica u meniju grafičkog okruženja – startovanje se može izvršiti i naredbom VirtualBox iz komandne linije. Pokretanjem programa, pojavljuje se glavni prozor sa listom napravljenih virtuelnih mašina. Prirodno, korisnik će prvo potegnuti za komandom „New”, koja će ga pozdraviti čarobnjakom za lako pravljenje novog virtuelnog okruženja. Pošto se izabere naziv i tip operativnog sistema, pridruži mu se odgovarajuća količina RAM-a i prigodni hard disk (ili fajl na hard disku, tzv. „host” mašine, one na kojoj se VirtualBox pokreće), nova „gostujuća” mašina pojavljuje se na listi i korisno je dodatno je podesiti tasterom na liniji alatki „Settings”.

Kako VirtualBoxov „računar” nema podešavanja u BIOS-u kao na pravim mašinama ili imitiranim okruženjem pod Virtual PC-om i VMwareom (jedino što se može izabrati jeste privremeni boot uređaj pritiskom na ’F12’), datum i vreme se „vuku” sa host mašine, dok se periferni uređaji podešavaju preko dijaloga „Settings”. VirtualBox održava „bazu” hard diskova i optičkih diskova koji se mogu koristiti u mašini (lista se dobija na File –> Virtual Disk Manager), a na optički drajv virtuelne mašine moguće je „montirati” kako ISO slike, tako i fizičke diskove ubačene u drajv host mašine. Diskove je moguće menjati i „na živo”, ali je na starijim GNU/Linux distribucijama, instaliranim pod virtuelnom mašinom, preporučljivo ručno demontirati ili uraditi „eject” optičkog diska pre menjanja CD-a ili DVD-a iz menija VirtualBoxa. Naravno, podržane su i slike flopi diskova, što drastično olakšava instalaciju starih operativnih sistema korisnicima koji su se fizičkih disketa odavno ratosiljali. Od ostalih uređaja, tu je zvučna kartica, mreža (kao i obično, za prostu „krađu” Interneta od host mašine bez specijalnih podešavanja treba izabrati tip mreže NAT), serijski i USB portovi i „udaljeni ekrani” po protokolu Remote Display. Pored stabilnih drajvera za najpopularnije operativne sisteme, na disku Additionsa prisutni su i beta drajveri za IBM-ov OS/2, ali ovo verovatno više nikoga ne zanima.

Slično kao i u ostalim okruženjima, ako se kontrole miša i tastature prebace „unutar” virtuelne mašine, kontrole se iz „gostujućeg” sistema oslobađaju tzv. „host tasterom”, koji je podrazumevano mapiran na desni ’Ctrl’. Kada napokon instalirate operativni sistem iz familije Windows, GNU/Linux ili Solaris, sledeći korak je instaliranje paketa drajvera nazvanog „VirtualBox Guest Additions”. Ovi drajveri donose mogućnost „izvlačenja” miša iz virtuelne mašine prostim izvlačenjem kursora iz prozora VirtualBoxa, umesto pritiskanjem „host tastera”, zatim 2D akceleraciju i punu paletu boja na gostujućoj mašini, deljene foldere između gosta i hosta (što eliminiše potrebu za umrežavanjem dve mašine radi deljenja fajlova) i slične korisne stvari. Ovi dodaci instaliraju se montiranjem slike VBoxGuestAdditions. iso iz foldera VirtualBox ili komandom Devices –> Install Guest Additions, koja će to automatski odraditi.

Još jedna korisna stvar jeste hvatanje trenutnog stanja (tzv. snapshot) virtuelne mašine u radu i njeno kasnije nastavljanje. Recimo, sveže instalirate Windows, snimite njegovo stanje kao da radite „ghost” mašine, a onda, prema potrebi, vratite to stanje ukoliko nešto krene naopako (recimo, ako često testirate potencijalno problematičan softver unutar virtuelizovanog okruženja).

Specifičnosti za GNU/Linux varijantu VirtualBoxa jesu sledeća dva „problema”, koja će neki korisnici morati da reše kako bi u potpunosti mogli da koriste ovaj softver. Prvi je nedostupnost USB uređaja kada se VirtualBox upotrebljava pod nalogom običnog korisnika. Rešenje je (ne računajući pokretanje VirtualBoxa pod root privilegijama) u davanju odgovarajućih dozvola za USB fajl sistem (usbfs) korisničkoj grupi u kojoj se nalazi običan korisnik. Treba kreirati novu korisničku grupu (i nazvati je, recimo, „usb”), pridodati postojećeg korisnika toj grupi i potom u fajl fstab upisati liniju

none /proc/bus/usb usbfs devgid=85,devmode=664 0 0

(ako je numerički identifikator nove korisničke grupe jednak 85; identifikator se dobija sa id username iz terminala ili iz odgovarajućeg prozora grafičkog okruženja, recimo System –> Administration –> Users and Groups u okruženju Gnome). Alternativno, moguće je svim korisnicima omogućiti pristup grupi „usb” promenom 664 u 666, ali se to ne preporučuje iz sigurnosnih razloga. U svakom slučaju, posle editovanja se treba izlogovati ili za svaki slučaj restartovati (virtuelnu) mašinu.

Drugi problem vezan je za tastaturu i nemogućnost korišćenja ne-ASCII znakova ukoliko se virtuelno okruženje podigne, a na host mašini nije trenutno aktivan US raspored tastature. Na Internetu se mogu naći razni pokušaji rešenja, koje nismo isprobali, a najlakši način, bar dok se problem ne sredi u izvornom kôdu samog VirtualBoxa, jeste privremeno prebacivanje na US raspored dok se virtuelna mašina ne startuje.

Bez obzira na popularnu cenu, VirtualBoxu ne nedostaje kvalitet. Ono što se može uraditi sa WMware Workstationom, može i sa Sunovim softverom, pa oni koji još nisu isprobali VirtualBox, a traže besplatno virtuelizaciono rešenje za GNU/Linux, Solaris, Mac i Windows (VirtualBox je dosta upotrebljiviji od Virtual PC-a) za sopstvene potrebe, znaju šta im je činiti.

Ivan TODOROVIĆ