Pre jedanaest dugih godina iz Enlight Studiosa dobili smo Seven Kingdoms, autentičnu i inovativnu igru dostojnu hvale i poštovanja. Od tada pa do današnjeg dana na tržište je izbačen jedan nastavak i nekoliko ekspanzija. Sada se u našim rukama konačno našao i treći nastavak, Seven Kingdoms: Conquest.

Conquest je strategija u realnom vremenu, koja se, nažalost bezuspešno, trudi da ide stopama svoje starije braće. Igrač je ponovo u poziciji da bira između velikog broja unikatnih rasa (ljudskih i demonskih). Priča obuhvata dug vremenski period podeljen na dobâ, od kojih svako karakterišu određene vrste jedinica i tehnološka dostignuća. U osnovi radnje je vekovima dug sukob između ljudi i demona. Demoni su, nekada davno, tokom svog bivstvovanja u nekom paralelnom univerzumu, u udaljene svetove poslali kutije pune Straha, njihovog najjačeg oružja koje može da aktivira samo Pohlepa, nadajući se da će ih u budućnosti neko otvoriti. Tri hiljade godina pre nove ere Akađani su našli jednu od ovih kutija, i vođeni mudrošću zazidali je u jedan od svojih hramova. Ali, ne lezi vraže, mladi egipatski faraon shvatio je da se unutra krije tajna večnosti i rešio da je otvori. Priča je klišeizirana, ali ne toliko da bi izazvala nesto više od kolutanja očima.

Gameplay je drastično izmenjen, što za fanove ovog serijala predstavlja nizak udarac. Mnogo stavki koje su predstavljale važne faktore u prethodnim delovima je izbačeno i ubačene su nove. Uslovi za pobedu variraju od sravnjavanja svega drugačije obojenog od vas, preko Capture the Flaga, pa do ubijanja Njegovog onozemaljskog visočanstva Diabla. Igra je, na default podešavanjima, vrlo dinamična i ne ostavlja mnogo vremena za ispijanje energetskih pića tokom partije.

Sam izbor načina igranja pada na igrača. Naime, u igri je moguće koristiti sirovu snagu, tj. raznorazne vojne tehnologije, ali i voditi se diplomatijom. Ako se odlučite da pođete putem tlačitelja, čekaju vas izobilje jedinica i tehničkih unapređenja za njih, koji variraju prema izabranoj rasi i vremenskom razdoblju. Tu spadaju i heroji i bogovi, izuzetno jake jedinice, koje pored toga što mogu da ubiju jednim udarcem, daju razne bonuse vojsci. Jedinice se generišu dovoljno brzo, i za pobedu na prvih nekoliko nivoa neće vam biti potrebno više od 20 minuta (pod uslovom da ste upoznati sa igrom). Velika primedba na račun sistema borbi jeste to što je u nekim trenucima apsolutno nemoguće kontrolisati vojsku, što u masovnim bitkama može da vas dovede do nervnog sloma. Iako igra ima ugrađen tzv. waypoint sistem, može se desiti da vaše jedinice naprasno odluče da krenu obilaznim putem. Ako se, pak, odlučite za diplomatiju, razočaraćete se, jer se ona svodi na puko slanje ambasadora, špijuna i sl. u neprijateljske gradove, da bi oni potom, pod uslovom da ih ima u dovoljnom broju i da se Saturn i Uran poklapaju, „sklopili savez” sa gradom (tačnije, zaposeli ga). Sve ovo košta podosta, ali vam i dalje ostaje obaveza da potamanite vojsku pomenutog grada, osim ako ne želite da oni potamane vas.

Osnovni resursi u igri su zlato, hrana i čast kod ljudi, odnosno krv, kamen i strah kod demona. Sam sistem prikupljanja resursa je zanimljiv i predstavlja mešavinu RTS i poteznog sistema. Pošto napravite rudnik/farmu/kamenolom/žrtvenik, za koje vam nije potreban nikakav poseban izvor izabranog resursa, dati resurs generiše se u određenoj količini tokom vremena. Za razliku od njih, treći resurs dobija se pobeđivanjem na bojnom polju i širenjem svoje teritorije. Zlato/krv i hrana/kamen koriste se za izgradnju naselja i regrutovanje jedinica, dok se čast/strah koristi za regrutovanje heroja i bogova i unapređivanje jedinica. Zanimljiva je i činjenica da ljudi zlato dobijaju i zauzimanjem novih gradova i izgradnjom, dok demoni dobijaju krv rušenjem i ubijanjem.

Važno mesto u igri zauzima i magija, za čiju je upotrebu potrebna određena količina tzv. essencea koji se prikuplja iz Demonstoneova rasutih po mapi. Demonstoneovi se nasumično generišu tako da su šanse da ostanete bez „esencije” veoma male. Dijapazon magijskih veština je vrlo oskudan i sastoji se iz jedne „ekonomske”, koja daje igraču određenu količinu nekog resursa, nekoliko ofanzivnih, tri prizivajuće i malo više defanzivnih.

Pored kampanja, tu su i uvek popularne skirmish mape, kao i podrška za multiplayer.

Grafika ne obara sa nogu, ali je zadovoljavajuća. Boje su nenametljive, senke su solidno urađene, a arhitektura je prijatna. Nema nikakvih grandioznih vizuelnih efekata tokom bacanja magije i spaljivanja Rima, ili bilo kakvog razmetanja grafičkim mogućnostima današnjih računara, i to je jedina veća zamerka upućena dizajnu.

Muzička pratnja je suptilna i tematska (odgovara rasi kojom se igra). Glasovna gluma je dobra, mada se čovek iznenadi kada na nekom od kasnijih nivoa shvati da tokom brifinga sluša isti glas koji je bio narator hiljadu godina ranije!

Ako na Conquest gledamo kao na nastavak Seven Kingdomsa, razočaranje je neminovno. Ali ako zanemarimo ime koje je igra bila obavezna da opravda, opšti utisak je krajnje solidan.

Pavle ĐORĐEVIĆ