Do pre nekoliko godina, teško sam mogao da zamislim sebe za komandama neke automobilske simulacije ili klasične trkačko-arkadne igre bez SF atributa. Racing me je asocirao na plebs i narodno veselje, osim ukoliko se nije radilo o nekom hypermegahover klonu Wipeouta.

A onda me je iza ćoška dočekao Burnout i nabo me na koleno: trkačka franšiza sa starog Xboxa bila je nešto sasvim drugačije od nedotupavnih žanrovskih rođaka koje su decenijama svirale istu notu. Violentno bure baruta čija je najdublja suština neuporedivo više u vezi sa hipotetičkom simulacijom tepih bombardovanja nego sa prelaženjem distanci vožnjom na četiri točka. Ovu fascinaciju teško je objasniti bez posezanja za metafizikom, a poslovična brzina, dinamika i nasilje na putu svih Burnout igara sa tim imaju samo određeni procenat veze.

Nemojte da me pogrešno shvatite: na racing žanr od tada ne gledam drugim očima, i dalje smatram da su svi Nidforspidovi, Kolini i ostali četvorotočkaši obično smeće nedostojno vremena potrebnog za ubacivanje optičkog medija u drajv. Burnout je jedini (jedini) izuzetak. Njegov značaj je stoga nemerljiv, ali isključivo za mene.

Burnout Paradise, prvi nextgen Burnout naslov, ujedno predstavlja prvu pravu sandbox igru ovog tipa. Za razliku od prethodnih nastavaka, Paradise raskida sa konceptom fiksnih trkačko-borbenih disciplina, nudeći jedno gigantsko otvoreno okruženje. Paradise City podseća na ultradetaljnu i neuporedivo profilisaniju varijantu klasičnog GTA grada koja sa okolinom i gradskom srži nudi nekoliko stotina kilometara puteva, trasa, tunela i strada. Gradski i prigradski tereni, naravno, osim zadovoljstva ultrabrze vožnje, nude i gomilu disciplina koje možete aktivirati po želji, a koje vam uspešnim kompletiranjem otključavaju više rangove vaše virtuelne vozačke dozvole, dajući vam pristup bržim i jačim automobilima. Klasična trka od tačke A do tačke C jeste jedina uslovno rečeno normalna disciplina: Road Rage, Marked Man i Stunt Run čine akciono-nasilnu komponentu igre koja predstavlja realnu distinkciju između Burnout Paradisea i ostalih rejsera.

Iz dosad navedenog možete jasno videti zašto klasičan taksativni pristup nema šta da traži pri pokušaju prezentovanja nečeg nalik na Burnout Paradise. Nabrajanje ne može da objasni suštinu atraktivnosti vožnje i sudaranja, adrenalinske rushove prilikom uspešno izvedenih Takedowna (tj. akcijom koja dovodi do sudara protivnika u druga kola, zid ili stub), superbrze jurnjave u suprotnom smeru od toka saobraćaja i šišanje farbe u prolazu, čeone sudare i megaspektakularne slow motion scene u kojima detaljno vidite gužvanje limarije i plastično zamišljate nečije kosti u varijanti pravog sudara takve snage... Verbalno ubeđivanje nekoga zbog čega je Burnout Paradise dobar u svakom pogledu može da se uporedi sa pokušajem bračnog para iz Kronenbergovog „Sudara” da nekom štreberu objasne zbog čega doživljavaju seksualni rush prilikom automobilskih sudara. Neostvarljivo. Ukoliko ste vlasnik Xboxa 360, bez obzira na žanrovski afinitet, učinite sebi uslugu i nabavite ovo: ako se ne zarazite, zaslužili ste psihijatrijsko posmatranje.

Ono što najviše čudi (mene) jeste činjenica da je Burnout Paradise publikovao EA Games. Nemoguće je da neko tako jadan kao EA Games ima petlju i šlifa da u promet pusti nešto ovako superiorno... DJ Atomika mi ne da da završim ovu rečenicu u dobroj veri: ultrainvazivni i zamarajući dodatak gomili EA naslova zaseo je i za mikrofon Burnout Paradisea, verovatno da bi vam stavio do znanja da se ipak niste sasvim izvukli iz Electronic Artsovih krivih pandži. Konstantno blebetanje ovog morona, koje ne možete da isključite, utišate ili ubijete ni na koji način, u izvesnoj meri banalizuje kompletno iskustvo. Njegovi „duhoviti” komentari i vrcava seljačka inteligencija stoje u pakleno oštroj disproporciji sa jurnjavom zakrvavljenih očiju uz pesme „Guns & Rosesa” ili „Faith no Morea” sa oficijelnog soundtracka igre. DJ Poljopvrivrednik nije tragedija, ali je svakako gori od zvocanja žene na suvozačkom sedištu. Otud 90 a ne 95.

Miodrag KUZMANOVIĆ