Iz nemačkog Sproinga stiže nam nova, generička i lako zaboravljiva p&c avantura smeštena u milje Drugog svetskog rata (u kojoj ćete pokušati da, o iznenađenja, još jedanput pomrsite planove zlokobnih nacista), ali ovoga puta ne kao NN američki heroj sa tomsonom u rukama ili maskirani špijun sa injekcijom otrova koji obitava u senkama, već kao uštogljeni profesor britanskog koledža koji će ostati apsolutni nerd čak i pred čarima jedne jedre nemačke krčmarice...

U ulozi ste profesora Džona Rasela (sasvim verovatno the most annoying karaktera u istoriji video igara), stručnjaka za hemiju koji insistira na rešavanju (predstojećih) problema analitičkom metodom i uz isključivu primenu sivih ćelija (well, bar dok ne izvrši ubistvo pištoljem u završnici predzadnjeg čina). Džona je angažovala Tajna služba da stručno proceni izvodljivost nacističkih planova i eksperimenata sa uranijumom (u cilju sklapanja prve atomske borbe, naravno) a zatim da te planove, u srcu Nemačke, i osujeti. Njemu se u avanturi pridružuju agent Piter Grejem, nemačka „krtica” Šmit i (malo kasnije) tajanstvena femme fatale, agentica Ana Tejlor. Ono što sledi jeste niz od nekoliko upada u nacističke istraživačke institute (u cilju krađe planova za pomenuto ultimativno oružje), igra mačke i miša sa nacističkim generalom Fon Presnicom, poseta pitoresknom seocetu Hajgerloh u kojem su smešteni pogoni za proizvodnju i, konačno, klimaktično finale (i presecanje crvene... ili beše zelene žice?) u razrušenom Staljingradu (uz obavezan „neočekivani” obrt usput).

Prvo što se uočava u vezi sa Undercoverom jeste izraženo odsustvo plauzabilnosti radnje koja je smeštena u jedan real-life period ljudske istorije. Iako je insistiranje na realnim elementima priče i uverljivosti koja iz toga proističe pomalo deplasirano kada se radi o jednoj video igri, ovde to jednostavno toliko bode oči da mora da se pomene. Kao prvo, slanje totalno neistreniranog i neiskusnog „operativca” kojeg igrač vodi u samo osinje gnezdo tokom rata i računanje na to da će on (uglavnom samostalno) okončati najopasniju misiju od početka sukoba (od čije uspešnosti zavise životi miliona) deluje prilično glupo. Sure, dvoje kolega koji su pridruženi našem junoši trebalo bi da pokriju ovaj nedostatak, ali će oni, po pravilu, često odlutati negde svojim poslom, ostavljajući Džona da se sam suočava sa većinom zadataka. Ovome treba dodati da Džon bez mnogo nervoze i problema komunicira s Nemcima teškim kokni akcentom (što nikome nije sumnjivo), da glavni likovi opušteno krstare ulicama Berlina obučeni po poslednjoj engleskoj modi i da je distrakcija napravljena improvizovanom praćkom dovoljna da se relaksirano ušeta u vrhunski nacistički institut (koji inače zvrji prazan, ne računajući stražara koji spava u holu, naravno) u kojem se čuvaju planovi za atomsku bombu!

Upravljački interfejs uglavnom je neudoban, ali ne toliko ozbiljno da bi izazvao prevelik osip kod igrača. Likom se upravlja pomoću (blago inverzovanih) tastera na mišu (levo dugme služi za kretanje i pregled predmeta, dok se desno koristi za njihovo skupljanje i/ili kombinovanje unutar inventara), dijaloge je moguće skipovati sa ’Space’, bez iste mogućnosti na nekom od tastera miša, predmete i izlaze sa ekrana nemoguće je označiti (osim ako igru niste počeli u režimu Novice, u tom slučaju se koristi taster ’Backspace’), a sićušan i uzak font koji se koristi za dijaloge i Džonove komentare predstavljaće naprezanje za oči na monitoru manje dijagonale. Lov na piksele prilično je izražen zahvaljujući činjenici da su predmeti u realnim proporcijama sa okolinom pa se često neprimetno stapaju sa scenom čak i kada gledate u njih (ko uspe da bez pomoći pronađe ključić na lokaciji sa pobijenim naučnicima može opušteno da se prijavi za izviđača).

Sama avantura funkcioniše po očekivanom principu istraživanja lokacija, komuniciranja sa likovima i pravilne upotrebe predmeta (ili njihovih kombinacija) na pravom mestu. Treba spomenuti izraženu težinu igre, kako zbog pomenutog problema sa lociranjem korisnih elemenata na lokacijama, tako i zbog činjenice da u inventaru brzo nastaje haos zbog hrpe nagomilanih predmeta (bez obzira na to da li su već iskorišćeni ili uopšte ne mogu da se upotrebe), što pojedine zagonetke čini težim nego što zaista jesu. Jedina stavka koja izdvaja Undercover od ostatka generičke ponude p&c avantura jeste mogućnost da glavni lik (u svega nekoliko situacija) i pogine, ali to baš i ne stvara neku napetost u priči jer će se predfatalna situacija bezbolno ponovo učitati dajući igraču frišku šansu da reaguje na pravilan način.

S tehničke strane nema mnogo iznenađenja. Grafika je standarno dopadljiva i ne odskače mnogo od proseka za p&c avanture na koji smo navikli. Pojedine scene (naročito pred kraj igre) obogaćene su sporadičnim pozadinskim animacijama, kojih ima taman toliko da lokacije ne izgledaju i potpuno ukočeno. Modeli likova i njihova animacija su ispod proseka, a treba spomenuti i tzv. sepija filter koji scenama daje specifičnu, žućkastu patinu što bi trebalo da dočara gledanje starog ratnog snimka i doprinese atmosferi prilikom igranja. Muzika je odgovarajuća i nenametljiva, a naročit osvrt zaslužuju glasovi likova. Dok su svi ostali odradili svoj posao sasvim solidno, nepodnošljivo unjkavi heavy-british akcentovani komentari glavnog junaka (koji odaju jednu te istu, ravnu emotivnu liniju bez obzira na situaciju) ne izazivaju ništa drugo nego osećaj apsolutne distanciranosti od više nego iritirajućeg protagoniste kojeg biste najradije zamenili simpatičnom koleginicom Anom. Pored ovoga, treba spomenuti i iznenađujuću nestabilnost igre, što često dovodi do nasumičnih izletanja u Windows bez obzira na to šta se u igri trenutno dešava (tokom dijaloga, prelaska iz scene u scenu, snimanja pozicije i slično).

Aleksandar DINIĆ