Uh, kako je dobro kad čovek ima dovoljno vremena da „okrene” igru više puta pa tek onda da daje kompletnu ocenu projekta. Nekad se utisak stekne brzo pa to i nije neophodno, ali za ovu igru je to definitivno highly recommended. Ovo je sveukupno jedna dobra pucačina, prepuna kontrasta za koje je potrebno vreme da se „sažvaću”, ali posle privikavanja osećaćete se kao kad vam poklone šar-peija umesto planiranog terijera pa nakon mesec dana nezadovoljstva shvatite da je opušten i spor život sasvim dobra varijanta.

Na preporuku ljudi koji prepoznaju dobre naslove, igra je instalirana i pokrenuta. Izdavač JoWooD Productions nije anonimus poput poljskog razvojnog tima T7 Games, ali zajedno ipak ne ulivaju preterano poverenje. Interfejs je surovo siromašan, uvodni film bi bolje odglumila ekipa šibicara sa štajge, a kada akcija konačno krene, sve deluje nekako mutno i neprivlačno, uz neuverljive zvuke opaljivanja oružja i granata. Prvi utisak: čist amaterizam. Šlag na tortu daje nazoviglumac koji je pozajmio glas svim ex-jugoslovenskim teroristima (u prvoj misiji), koji, očajno glumeći, crnogorskim naglaskom uzvikuje „pogođen sam”, „povlače se”, „ubij kretenčinu” i slično. Emocije vam se instant izmešaju po receptu – 30% smeha, 70% tragike. Ali onda, strpljivo pređete prvi, pa drugi, pa ostale zadatke redom – i ukapirate da stvari upšte ne stoje loše. Motion blur je jako mnogo korišćen tako da slika ispred vašeg crosshaira izgleda čisto jer je to fokus vašeg pogleda, dok je okolina mutna, kako i fiziologija nalaže. Kada menjate šaržer, fokus je na samom oružju, koje je inače sjajno i veoma detaljno modelirano. Rezultat je to što igra deluje realističnije, tj. bolje, ali u početku to percipirate kao nepotrebnu „mutljavinu”. Kada uloge negativaca preuzmu Arapi čiji jezik (najverovatnije) nećete razumeti, mračne ćoškove hangara će zameniti osunčane fasade kuća i igra će vas fascinirati fenomenalnom grafikom, a na mane ćete zaboraviti. A šta ako računar nema neku ekstra grafičku karticu? Neće biti problema ako je memorije dovoljno (malo smanjiti nivo detalja), samo što 512 MB memorije ne rešava stvar ni približno – ova igra buvalno „jede” memoriju. U svakom slučaju, sve je više takvih naslova pa 2 GB memorije predstavlja standard kojem treba težiti.

Scenario igre podseća na krimi-triler iz vikend romana. Sve počinje telefonskim razgovorom terorista (koji govore engleski sa izrazitim arapskim naglaskom) i Ilje Rankova, mladog ruskog superbogataša, čiji otac, inače milijarder i trgovac oružjem, ima u posedu gomilu tankera. Teroristi su uspeli da naprave nuklearni projektil kratkog dometa pa im je potreban brod sa kojeg će ga lansirati na London. Pod pretnjom predaje Ilje i Aleksandra, njegovog oca, ruskim vlastima, ugovaraju razmenu potrebnog broda za gomilu novca. Jedini ljudi koji to mogu sprečiti su Stiv Flečer i njegova sestra Sendi, pripadnici US Marine Corpsa. Razgovor prisluškuje otac Aleksandar i, shvatajući kakvog je idiota odgajio, samoinicijativno iznajmljuje poznatog britanskog plaćenika Ostina Hoka sa zadatkom da brani Flečerove, a samim tim i London od katastrofe. Stvari se u nastavku dodatno komplikuju time što Sendi Flečer biva kidnapovana, a zatim i pogubljena varvarski – odrubljivanjem glave – i to pred očima rođenog brata koji za delić sekunde kasni sa spasavanjem (ipak, igrač ne vidi glavu koja odskakuje po patosu, bilo bi previše). Ostatak priče se svodi na Stivovu osvetu nad Iljom pa otac na kraju dodeljuje dodatni zadatak Ostinu Hoku: da spreči Stiva da mu ubije sina. Poslednja borba u igri, a samim tim i najteža, jeste borba između Flečera i Hoka.

Pred svako poglavlje, od ukupno šest, birate junaka koga ćete voditi. Odabir lika zavisi od toga koja vam specijalna sposobnost više leži. Naime, Flečer kao die hard marinac ima bullet time, a Hok na bazi zvuka pozicionira protivnike iza prepreka, naravno na određeno vreme. Neke misije je moguće preći samo sa Hokom, kao na primer spasavanje Flečera iz zatočeništva, a važi i obrnuto. Na taj način, autori projekta su pokušali da malo zaobiđu potpunu linearnost karakterističnu za FPS žanr. Osim u poslednjoj misiji, drugi lik vam pomaže u borbi, poput Alex u Half-Lifeu. Lokacije radnje su raznolike: krajnji sever Rusije sa borbama unutar zgrade, Bliski istok i borba na otvorenom, a zatim u rudnicima, Jadran i Atlantski okean, gde ćete se okušati na brodovima i u zamkovima. Uz igru stiže i editor pa multiplayer ima velikog potencijala. AI protivnika je nepostojeći, oni se kreću uvek unapred zacrtanim putanjama, ali zato nepogrešivo gađaju. Trčanje u liniji vatre nikada ne uspeva. Zato dobar „štek” omogućava da headshotovima naređate gomilu koja glupavo dolazi na nišan. Nema ograničenja u količini oružja koje nosite, a arsenal je impresivan – od Desert Eaglea, preko AK47, M16, FA Masa i Vz61 Scorpiona, sve do Z300 automatskog pištolja sa eksplozivnim zrnima. Svaki komad naoružanja se ponaša na svoj način (npr. „hekler” manje trza od „kolta”). Treba dodati i to da svako oružje ima dodatak – od nišanske optike, preko lampe, sve do laserskog nišana. Pomalo nedostaju uobičajene cake u gameplayu. Ovde nema izvirivanja na stranu, nema zaleganja, nedostaje sprint, a udarac kundakom nikada nećete iskoristiti. Sve je u pucnjavi, bez mnogo taktiziranja.

Grafika igre je veoma detaljno odrađena u skladu sa tehnologijom današnjice, teksture su detaljne, mada je fizika prilično prosečna. Protivnici reaguju na isti način ako ih pogodite zrnom iz pištolja ili ih nafilujete sačmom. Kada bacite bombu, gde god da ona ekslpodira, vama se pomuti slika kao da ste vi pogođeni. Igru pokreće tzv. Argon2 endžin koji mnogo podseća na Unreal2 endžin korišćen u igri The Regiment, ali nije ni približno dobro optimizovan kao tamo.

Zvuk je najveća mana igre. Najkraće rečeno, igra zvuči jeftino – od muzičke podloge do katastrofalnog zvuka pokvarene elektrike.

Po kvalitetu, ovaj naslov ne bismo upoređivali sa franšizama Call of Duty ili F.E.A.R., to su za T7games još uvek nedostižne visine, ali je ovo svakako naslov vredan završavanja, i to dva puta.

Marin NESTOROV