Ponajviše zahvaljujući činjenici da su ove godine održane zimske Olimpijske igre u Torinu, Winter Challenge (ili Wintersport Pro 2006, kako joj je ime na nekim tržištima) jeste već peto komercijalno ostvarenje sa zimskom tematikom u ovoj sezoni. Za razvoj igre pobrinula se softverska firma Dancing Dots Studio, dok je distribuciju obavio Cyanide Studio, poznat i našim igračima po igrama Pro Cycling Manager i Chaos League. Igra se na tržištu pojavila nekoliko dana pred početak Olimpijade u Torinu i, iako nema zvaničnu licencu, predstavlja direktnog takmaca oficijelnom izdanju 49 Gamesa – Torino 2006.

Winter Challenge donosi takmičenja podeljena na šest različitih oblasti i sadrži ukupno 15 disciplina. Pored nezaobilaznih alpskih (spust, superveleslalom, veleslalom i slalom), tu je široka lepeza nordijskih disciplina (trčanje na skijama na 10, 15, 30 kilometara i sprint, biatlon na 10, 12,5, 15 i 20 kilometara, skijaški skokovi i nordijska kombinacija) i takmičenje u bobu četvorosedu. Kao i u slučaju igre Torino 2006, autori su se „upecali” u zamku implementiranja velikog broja sličnih disciplina pa iako vam se može učiniti da igra nudi veliku raznolikost, to u praksi nije baš tako. Očigledno je da su autori preterali sa nordijskim disciplinama te da je monotonija mogla da se „iseče” nekim od alternativnih sportova (snowboarding, paralelni slalom, karling, klizanje...). Ipak, kako se ne radi o klasičnoj Olimpijadi, autori su imali taj luksuz da osmisle i modeluju više različitih borilišta (čitaj: staza) čime je poboljšana raznovrsnost. Tako je ubačeno gotovo 100 različitih borilišta raspoređenih u šest zemalja (ne postoji licenca za korišćenje originalnih naziva, ali bi izgled i konfiguracija terena trebalo da budu identični onima u prirodi), što je impresivna brojka i garantuje da igra neće brzo dosaditi (bar što se ovog segmenta tiče). Upravljački sistem je nešto zahtevniji nego kod sličnih igara (i daleko je od idealnog) pa su autori implementirali tzv. BTS (Back-in-Time-System), sistem koji služi za vraćanje akcije unazad i ispravljanje eventualno načinjenih grešaka.

Okosnicu igre čini Winter Challenge, mod koji podrazumeva takmičenje u svih 15 disciplina (mada postoji i opcija za svojeručno definisanje strukture takmičenja, to jest izbacivanje i ubacivanje disciplina). Za razliku od Torina 2006, primenjeni sistem vrednovanja dostignuća ne podrazumeva dodeljivanje bodova i njihovo kasnije zbrajanje, već je prisutan klasičan „osvoji jednu od medalja” princip, pa kom opanci kom obojci. Zanimljivo je što je korisniku pre početka takmičenja omogućeno da izabere jedan od ponuđenih nacionalnih timova (ukupno ih je 34, a nas, naravno, nema) i, potom, odabere članove koji će ga činiti. Naime, igra sadrži bogatu bazu takmičara – preko 900 (zbog toga što nije obezbeđena zvanična licenca, imena su donekle izmenjena, ali se i dalje bez problema prepoznaje o kome se radi), međusobno diferenciranih na osnovu nekoliko kvalitativnih kategorija (broj kategorija zavisi od discipline, a maksimalno ih može biti četiri – kod alpskih disciplina, a minimalno dve – kod boba, na primer). To znači ne samo da je u svakoj disciplini moguće upravljati drugim takmičarem nego da je za svako mesto u timu omogućena zdrava konkurencija. U praksi se pokazalo da se različiti takmičari zaista drugačije ponašaju na stazi te da su u zavisnosti od iskazanog afiniteta pogodniji za određene staze/sportove od drugih. Kada se svemu doda i mogućnost opremanja takmičara različitom vrstom opreme (ne pojedinačnim rekvizitima), prilagođenom za drugačije uslove na stazi i specifičnu konfiguraciju terena, stvar se pozitivno komplikuje. Winter Challenge, iako istaknut u prvi plan, nije jedini mod u igri. Takmičenje se, tako, može održati u samo jednoj disciplini odnosno u ne baš izazovnom i zanimljivom karijernom modu. On podrazumeva vođenje i razvoj takmičara/tima (doduše, poluautomatski) kroz celu sezonu, ali isključivo u jednoj disciplini (ako izaberete bob, do kraja sezone vozićete samo bob). Implementirana je i snažna multiplayer podrška koja se ogleda u mogućnosti igranja više igrača na jednom računaru (Hot Seat), putem lokalne mreže odnosno Interneta.

S tehničke strane Winter Challenge je sasvim prosečna igra koja ostavlja jak utisak nedorađenosti. To se pogotovo odnosi na grafiku koja je, iako u pojedinim momentima briljira (živopisni planinski pejzaž u daljini, na primer), morala da bude kvalitetnija i preciznija. Zamerke prvenstveno upućujemo „brljavim” teksturama koje doprinose tome da objekti u neposrednoj blizini staze (tu ubrajamo i očajnu publiku) izgledaju kockasto i spljošteno i u potpunosti kvare mahom pozitivan utisak. S druge strane, primenjeni engine morao bi da pretrpi izvesne modifikacije kako se ne bi dešavalo da prilikom učestvovanja u alpskim disciplinama imamo osećaj da skijaš lebdi iznad staze i uopšte ne dodiruje sneg! Isto tako, animacija pokreta i kretnje takmičara tokom izvođenja akcija su suviše krute, „nervozne” i neprecizne (upravo zbog toga skijaški skokovi deluju kao đipanje žaba udalj). Često će se dešavati da se takmičar iz jednog položaja u drugi prebaci odjednom (naglo), bez izvođenja podrazumevanih međupokreta, što niti deluje lepo niti doprinosi osećaju fluidnog kretanja kakvo izvode vrhunski sportisti. Zvučna komponenta je takođe mogla biti kvalitetnija. Navijanje publike je neubedljivo, zvuci na borilištu „mršavi”, a muzika je tu čisto da bi se reklo da postoji. Moralo je bolje!

Vladimir PISODOROV