Jedan za više

Šta mislite, koliko puta biste ubrzali svoj rad na računaru kada Windows ne bi stalno ponavljao pitanja poput onog „Da li ste sigurni?” i prikazivao obaveštenja koja čekaju na akciju korisnika pre nastavka normalnog izvršavanja aplikacije? Iako su ona namenjena bezbednijem radu i smanjenju broja grešaka izazvanih slučajno preduzetim akcijama, sigurno će veliki broj korisnika odlučiti da na neki način predupredi zamorna kliktanja, makar im se to jednog dana „obilo o glavu”. Push the Freakin’ Button (u daljem tekstu PTFB) nudi delimično rešenje problema.

Funkcionisanje programa objasnićemo na primeru koji smo isprobali. Ukoliko startujete neregistrovanu verziju Total Commandera, „iskočiće” ekran u kojem se od vas traži da pritisnete odgovarajuće dugme (’1’, ’2’ ili ’3’). Mi smo startovali Total Commander onoliko puta koliko je bilo potrebno da se pojavi zahtev za pritiskanjem sva tri broja i za svaki od slučajeva smo podesili da PTFB „pritisne” odgovarajuće dugme. Pošto program uredno beleži sve komponente otvorenog prozora, ta tri zahteva tumači kao potpuno različite stvari zbog razlika u klasi TPanel čiji su captioni (naslovi) drugačiji (što je upravo tekst koji ispisuje broj dugmeta koje morate pritisnuti). Čak i kada su svi elementi prozora isti, PTFB primećuje takve detalje kao što je različita veličina prozora, što je još jedan od kriterijuma koji se može koristiti kako do greške pri automatskom pritiskanju ili preskakanju ne bi došlo. Teško da ćete doći u situaciju da greškom obrišete neki važan dokument. Ipak, određen stepen pažnje je poželjan, a niko vas ne sili da automatizujete destruktivne radnje.

Postoji nekoliko mogućnosti za generisanje greške o kojima morate voditi računa da se ne biste pitali zašto vaša podešavanja ne rade. Na primer, pri promeni dimenzija prozora, dugme se može premestiti na druge koordinate, što će rezultovati neuspešnim pokušajem programa da ga „pritisne”. Tada se kriterijum detekcije može smanjiti i svesti samo na prepoznavanje tipa prozora i dotičnog dugmeta, što će najverovatnije uroditi plodom. Problem nastaje ukoliko program ne koristi standardne Windows klase za dugmiće. To se rešava simuliranjem klika mišem na mesto koje vi odredite, iako program na toj lokaciji ne detektuje stvarnu komponentu. Nažalost, prvobitni problem se kod ovakvih aplikacija teško može rešiti, ali vas to ne sprečava da ako program ne menja često veličinu prozora, za svaku od mogućih veličina dodelite posebnu akciju.

U situaciji s početka teksta, program ima sposobnost da prepozna sve prozore slične namene kao što su oni s naslovima „Are you sure?” ili „I accept the license agreement” i da uvek potvrdno odgovara na njih. Međutim, pored ovih pojedinačnih radnji, PTFB može da se koristi i za definisanje pravih makroa. Naime, po sličnom principu, možete da podesite da program snima sve akcije koje ste preduzeli u određenom prozoru. Nakon toga, pri startovanju tog prozora, akcije koje ste snimili će se reprodukovati. Za svako „trigerovanje” koje ste odredili u PTFB-u možete da podesite i vreme koje će proći dok se akcija ne izvrši.

Naročito korisnom pokazala se bezbednosna opcija. Naime, ukoliko ste nekom drugom dali da koristi računar, možete da podesite da program po aktiviranju neke aplikacije na željenu e-mail adresu dostavi log fajl s izvršenim radnjama, pa čak i snimkom ekrana korišćene aplikacije. Sva podešavanja se uz kraći proces učenja brzo obavljaju iz jednostavno dizajniranog menija.

PTFB se pokazao kao natprosečan alat i pored povremenih neuspešnih podešavanja. Svako ko ponavlja automatizovane radnje će uz malo truda svoj rad na kompjuteru učiniti mnogo lakšim i ugodnijim. Tako smo uspeli da namestimo da multimedijalni plejer automatski pusti pesmu čim se pokrene, da preskočimo dosadne registracione poruke, da isključimo Solitaire odmah pri njegovom pokretanju itd. Doduše, ovo poslednje je dovelo do ozbiljnih problema s jednim od ukućana...

Ognjen POPOVIĆ