Naoružan iskustvom i osećajem dobijenim pri komadanju trećeg laureata, rešio sam da misli bacim na papir.

Ne, nisu u pitanju Vinston, Josif i Frenklin... Velika trojica su Far Cry, Doom 3 i Half-Life 2, ubistveno značajni naslovi za radikalno moćnu igračku godinu. Za malu komparativnu rekapitulaciju čekao sam HL2, pa sam, naoružan iskustvom i osećajem dobijenim pri komadanju trećeg laureata, rešio da misli bacim na papir.

Najbolja stvar je bilo vreme u koje smo ih dobijali: Far Cry u proleće, Doom 3 u kasno leto, Half-Life 2 pred kraj godine... Pored toga što je sprečio efekat mentalne saturacije prosečnog ljubitelja FPS igara koji bi ih igrao u kontinuitetu, ovakav ritam je stvorio i simpatični iščekujući otklon, uz kontinualni buzz fan-baze koji je šuštao tokom čitave godine, pumpajući živost u forume koji su patili od sporog i predvidljivog ritma uzrokovanog manjkom jakih tema. Demagoški i konstruktivni razgovori o igrama većim od života zaista su dali afirmativnu argumentaciju ljudima koji već godinama igranje svrstavaju u kategoriju krupniju od fenomena u opštem smislu.

Ne raspolažem podacima o tome koliko je ljudi igralo ove tri igre niti koliko su one zaradile na legalan ili ilegalan način, ali u oba slučaja cifre su sigurno enormne. Ne znam ni koliko je brakova ili sentimentalnih veza puklo zbog njih, koliko je fanova popilo okinavu na kraju semestara, kolika je izgubljena zarada likova koji su odbijali da rade bilo šta drugo dok predmet svojih želja ne obljube i obrnu. Znam samo da se nikada do sada nije desilo da u toku jedne godine tri puta očekujemo revoluciju.

Ali, u koliko slučajeva se radilo o revoluciji, a u koliko o hypeu? Moje mišljenje je sledeće: revolucija se odigrala samo u prvom. Samo je Far Cry bio zaista nov i osvežavajući na način koji je dovoljno jak da potvrdi tezu o cementiranju istorijske uloge jedne igre u sferi interaktivne zabave. Half-Life 2, kao runner-up u ovom takmičenju koje to nije, jednostavno ne uspeva da se izdigne dovoljno blizu FC-a, a da ne govorimo o njegovom slavnom pretku (koji je, BTW, značajniji od sve trojice zajedno). Što se tiče Dooma 3, velika kontraargumentacija nije ni potrebna: igra je zamišljena i urađena kao showcase za moćni 3D engine, a zakazala je i na tom polju. Razočaranost odsustvom senzacije je verovatni razlog za Karmakovo kačenje rukavica o klin, ostavljanje razvoja igara, posvećivanje porodici i golfu...

Zašto tvrdim da je Far Cry mnogo bolji od Half-Lifea 2? Pre svega, u pitanju je zaokružena celina koja ima početak i kraj. HL2 je, story-wise, napravljen kao fragment neke potencijalno mnogo duže i konfuzne priče. Ni početak i kraj Poluraspada 2 ne razjašnjavaju gotovo ništa o pravom smislu vašeg angažmana; igra ne odgovara na pitanja koja postavlja, ne objašnjava prirodu i smisao vanzemaljske invazije na Zemlju, vaš status, ulogu G-Mena s aktovkom... Nisam ni pomenuo kraj igre koji predstavlja najbezobrazniji cliffhanger ikada viđen u jednom naslovu! Prosto rečeno, Half-Life 2 je kratka epizoda neke drastično veće šeme, koja ne postoji u prihvatljivom obliku. Ovo bi bilo sasvim u redu da se HL2 pojavio 2000. godine i da je Valve svakih šest meseci pljuckao po jednu novu igru na istu temu, a ne expansion packove koji sukob u Black Mesi posmatraju iz ugla marinaca i radnika obezbeđenja. Treba li da čekamo još šest godina da saznamo šta se dešava s Gordonom Frimenom?

Valve ima odgovor na ovo pitanje: za najtinajnnajtifajv možete kupiti oficijelni (papirni) roman koji neke stvari objašnjava i produbljuje. Ovo je, najblaže rečeno, bez veze i ravno je iskustvu seksa o kojem ste čitali u knjizi.

Druga prednost Far Crya jeste stepen izazova koji stavlja pred igrača, a koji na default levelu može da vas oznoji više nego HL 2 na najtežem. Tu je i pitanje AI-ja, koji je u FC-u daleko umešnije programiran, s protivnicima koji stvaraju iluziju da zaista poseduju nekakav mozak. Ovo je ogromna ironija i još veći poraz za Valve, koji je sa HL1 postavio standarde na ovom polju! Često smo se, pišući o FPS igrama, vajkali zašto niko ne licencira AI marinaca koji su špartali B. Mesom. Ali zašto Valve nije uzeo sopstvenu rutinu i implementirao je u dvojku, ostaje potpuna enigma.

Dolazimo i do klasičnog pitanja „pulsa” igre, po kojem Half-Life 2 takođe zaostaje za Far Cryom. Prva trećina igre i šetnja kroz „Grad 17” nije ništa drugo nego prezentovanje mogućnosti enginea: stavi ciglu ovde da bi skočio onde, baci bure, iščupaj radijator... Nemojte me pogrešno shvatiti, kokanje sa zombijima u Ravenholmu (uz lansiranje testera) dokaz je da i tako nešto može biti zanimljivo, ali to je samo jedan chapter. Far Cry vam nudi opako šoranje skoro celom dužinom igre, a što je još važnije od toga, u stanju je da vas iznenadi i prestravi. Half-Life 2 me nijednom nije naterao da poskočim. Da li HL2 onda ima neku prednost? Da, facijalna dinamika likova je fantastična, a i skriptovi su urađeni superdobro. Ali, nažalost, ja nisam hteo da gledam film nego da ubijam sa stilom.

Heh, ne ostade prostora za seckanje Dooma 3. Nije šteta. Možda bi naslov trebalo da bude „Velika dvojica”? Ili „Veliki jedan”? Možda „Far Cry rulez”? Take yer pick.

Miodrag „Far Cry” KUZMANOVIĆ