Šta Breed i Kreed imaju zajedničko? Obe igre su first-person shooteri, smešteni u daleku, naučnofantastičnu budućnost. Obe su delo evropskih autora. Obe su softversko smeće gigantskih razmera. Sad kad smo razjasnili ova tri detalja, preostaje nam samo da detaljnije elaboriramo kako, zašto, koliko i zbog čega.

Jedini kredit koji sleduje Russobitu, malom razvojnom timu iz Rusije, jeste to što nije godinama udarao u talambase, anticipirajući neverovatan kvalitet svog budućeg naslova, koji će „razbiti Halo na svim poljima”, što su svojevremeno skandirali autori Breeda. Rusi su ćutali i radili, dva puta pomerali datum izlaska igre (koja je na kraju zakasnila godinu dana), gubili i nalazili izdavače, da bi na kraju izboksovali publishing deal sa Acclaimom. Zaista ne znamo zašto je nekada čuvenom izdavaču Mortal Kombata trebalo blamiranje sa potpisivanjem ovog nesrećnog naslova... Ruže im ionako ne cvetaju, akcije konstantno padaju, a sa Kreedom kao kremom ovogodišnje ponude sudbina im može biti samo crnja.

Kreed je elektromagnetska anomalija koja se pojavila u jednom delu galaksije i počela da se lagano širi. Nijedan svemirski brod koji je ikada ušao u Kreed nije se iz njega vratio. Među svemirskim marincima, vojskom, policijom i građanima kruži priča da je Kreed zlokoban... U ulozi Danijela Groka, marinca koji se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, imaćete priliku da rasvetlite ovu sinister misteriju. Vaš transportni brod, Aspero, na obodu Kreeda biva napadnut od strane neidentifikovanog plovila, koje pristaje uz njega i odvlači ga za sobom u anomaliju. Gušteroliki pirati počinju da dolaze sa svih strana... Imate nož, a negde na Aperu postoje i sačmarica, automatska puška i bacač plamena...

Poput Breeda, i njegov mlađi brat akutno pati od napukle naracije, potpuno nekoherentne priče i konfuzije na svim poljima. Povremene cut-scene, informacioni terminali i PDA uređaji će vam kroz dopune ličnog dnevnika sortirati fabulu koja se već na prvom nivou dotiče medicinskih analiza, biografije pobunjenog generala/verskog vođe, istraživačkih fragmenata istorije Kreeda i ličnih opservacija članova posade Aspera koji su postali žrtve gušterolikih pirata. Kada konačno dospete do kapsule za spasavanje, napustite Aspero i pristanete na nekakvu krstaricu koja se navodno ranije izgubila u Kreedu, njena posada će početi da vas napada istog trenutka. Slede priče o nekakvom virusu... Sav literarni sadržaj je napisan na veoma lošem engleskom, što svedoči o ruskom prevodu koji je radio potpuni amater. Fragmenti priče su potpuno nepovezani i ne nude ni približno jasnu sliku o poenti igre.

Bez obzira na to što se na nekim mestima trudi da liči na System Shock 2 („journali” koje usput nalazite), Kreed je najbazičnija mogućna pucačina, po svojoj formi približna deset godina starom Doomu 2. Nema mnogo filozofije: sem hodanja i pucanja, jedini problem koji ćete imati jeste nalaženje puta za dalje napredovanje po misijama. Nijedan nivo nije linearan u klasičnom smislu: gotovo svaka „tabla” igre se prostire u širinu, namećući vam istraživanje, potragu za „plavim ključevima koji otključavaju plava vrata” i potrebu za testiranjem svakog mogućeg prolaza. Autori igre potrudili su se da vrata koja se mogu otvoriti i ona koja su zamandaljena izgledaju isto, što, zahvaljujući tome što ima stotine takvih na jednom nivou, mora da znači glupi trening za živce za koji je neko mislio da će biti zabavan. Stalno će vam se dešavati da, posle masakriranja svega što se mrda, desetinama minuta hodate, udarate glavom u zidove, zavirujete u svaku rupu i očajnički tražite prolaz za dalje. Ovo je posebno evidentno već na drugom nivou igre.

Ovakvo štrapaciranje bi imalo smisla kada bi na nivoima imalo šta da se vidi. Grafički engine koji pokreće Kreed (takozvani X-tend engine) kaska za aktuelnim trendom bar dve godine, nudeći blede i nezanimljive enterijere sa šemama tekstura koje se ponavljaju, odsustvom detalja na svim poljima i kriminalno lošom upotrebom svetlosnog mapiranja. Igra koja od početka potencira SF/horor atmosferu ne sme sebi da dozvoli pasivno senčenje bez nijansiranja, što se najlakše vidi pri susretu sa protivnicima u polumračnim sobama. Od neprijatelja se u jednom trenutku vide samo oči koje svetle iz mraka, dok je u sledećem osvetljen kao jelka, bez prelaza, nijansi ili nagoveštaja. Muzika i sporadični zvučni efekti su takođe ispod proseka.

Protivnici i oružje predstavljaju klasične SF arhetipove koji se ni po čemu ne izdvajaju od miliona sličnih kolega u drugim igrama. Vredi istaći jedino ljudske protivnike koji imaju kakav-takav AI: trudiće se da vas zaobiđu, bace granatu, sklanjaće se od metaka... U suštini, podsećaju na botove iz Counter-Strikea, nudeći jedinu svetlu tačku u ukupnom utisku.

Miodrag KUZMANOVIĆ