Nemački leš u uglu je garancija dobre zabave.

Sin poštenog domaćina iz Bavarske nikada nije ni slutio da će ga draft u Hitler Jugend i, kasnije, u oružane snage Rajha učiniti toliko negativno slavnim. Mali Hans je postao arhetip svih neprijatelja, uniformisano zlo kojem bez kajanja možete pucati u potiljak, čovek-životinja čiji život ne vredi ni metka koji je potrošen za njegov prekid. On je vojnik Vermahta. U svakoj trećoj igri on predstavlja zaklon koji sprečava da sunce dođe do potlačenih masa, silovatelja, palikuću i osvajača bez stida, morala i skrupula. Bubašvabu na koju treba stati petom i mračnjaka u širem smislu. Od ovog trenda mi se već odavno bljuje.

Kako je moguće da nedostatak ideja u kreaciji zabavnih sadržaja, bilo da se radi o filmu ili igrama, postane opravdanje za ovakvo iživljavanje? Zašto se iza svake dijabolične filmske zavere mora kriti Nemačka 1933-1945? Zašto je baš Hitler hteo da pronađe zavetni kovčeg pre našeg junaka Indijane? Zašto su baš nemački neonacisti podmetnuli nuklearku na finale američkog fudbala u Baltimoru („Sum of all Fears”)? Kada je reč o igrama, polarizacija i etiketiranje zla oličenog u nemačkoj državi, političarima i narodu mnogo je intenzivnija pojava. Nemoguće je da su baš svi autori fascinirani Drugim svetskim ratom i da svoje kreativne meandre navodnjavaju iz tog bogatog izvora akcije i naracije. Ne, stvar je u tome što je svet jadan. Većina autora i producenata u entertainment industriji ne želi da se zameri ikom ko ima bilo kakvu faktičku ili apstraktnu moć. Zato je najlakše pljuvati po ideologiji i vojsci koja je časno poražena, na kojoj stoji planina nabacanog kamenja i koja nema niti će ikada imati priliku da zahteva spuštanje lopte.

Mislite da ovo nije big deal? Proberite malo po svojoj kolekciji igara i videćete koliko ima naslova koji imaju Nemce kao zamajac negativnog. Koliko je samo pucačina u prvom licu bazirano na borbi protiv nacističkih čizama? Mnogo, jaaako mnogo. Toliko mnogo da ta pojava odavno prevazilazi granicu bilo kakvog, a pogotovo dobrog ukusa. Koliko je samo bilo negativnih pojava u istoriji, zlih režima, vojski koje su bile personifikacija zla, pa se gotovo niko nije setio da od njih napravi podlogu za igru. Vojnik u sivo-zelenoj unifmi sa svastikom je sateran uza zid: niko neće mrdnuti ni malim prstom da bi ga odbranio ili objasnio svetu da nije ceo Vermaht bio odgovoran za koncentracione logore. On će do kraja sveta ostati digitalni antagonista oko koga postoji čitava šoping subkultura reakcije i prepoznavanja. Oznojeni i naoružani američki heroj u košulji zavrnutih rukava, sa eksplozijama, svastikama i nekoliko Junkersa Ju-87 u obrušavanju je jezivo snažan trade-mark. Nemački leš u uglu je garancija dobre zabave.

Ko je uopšte odgovoran za činjenicu da u igri za decu ne sme da se vidi sisa, ali je potpuno u redu pucati Švabi u glavu. Ako recipijent vaših metaka slučajno nije Oberlojtnant, onda naslov dobija M rejting i biva tretiran potpuno drugačije. Ko to uči mlade da je u redu ubiti Jürgena, ali da su obračuni bandi nekakvih crnaca restriktivan sadržaj, nepogodan za generaciju koja raste? Ko ne dozvoljava da se u igrama bilo kog tipa igrač sukobi sa, na primer, islamskim fundamentalistima? Zašto je C&C: Generals bukvalno kastriran uvođenjem terorističke frakcije koja nema takvu ideologiju? Ako je autorima ponestalo ideja vezanih za digitalizaciju malicioznog, ja imam jedan snažan istorijski predlog: Engleze.

Ako ćemo pravo, najdugovečnija imperija zla je Velika Britanija. Poslednjih 400 godina njene istorije sastoji se od potlačivanja, spletkarenja u mraku i muže manje srećnih. Velika Britanija je imala konc-logore u Drugom svetskom ratu. U jednom od njih, u Južnoafričkoj Republici, dve godine je odležao i moj pokojni deda, samo zato što se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme (bio je član posade trgovačkog broda koji je plovio pod sumnjivom zastavom). Englezi su, po mom skromnom mišljenju, istorijski najpogodniji kandidat za omnipotentno zlo. Neka neko napravi igru u kojoj kokate Tomije od sumraka do svitanja, puneći olovom hipokriziju oličenu u imperiji u kojoj sunce nikada ne zalazi. Protiv takvog FPS-a ne bih imao ništa.

Protiv predrasuda čovek treba da se bori ceo život. To što su one ponekad u obliku koji se još uvek ne shvata suviše ozbiljno, ne treba da nas spreči da makar razmišljamo o tome. Tim pre što smo i mi Srbi još uvek deo folklornog zla u „otvorenim” zapadnim medijima. Prosto me čudi što još uvek nema igara u kojima junaci ubijaju nas? Sve je tu: name recognition je od nas napravio zvezdice lošeg, poraženi smo u ratu, priznali smo da nismo bili dobri... Pošto Rupert i Bob sigurno neće zameniti Rudolfa sa druge strane nišana, možda će doći red na Manojla? Ko zna?

Miodrag „ako ćemo pravo” KUZMANOVIĆ