Silent Storm je zamka za kritičare. Prava pravcata jaruga sa zašiljenim kočevima, kamuflirana travom i gotovo nevidljiva na prvi pogled. Odaje utisak sna koji se konačno ostvario: nelinearna, squad-based potezna strategija/RPG, fantastično prezentovana i smeštena u plodno okruženje Drugog svetskog rata, sa intrigantnom pričom bogatom SF elementima, grafikom od koje bi se postideli i najmoderniji first-person shooteri, naprednom mehanikom i do sada neviđenim momentima u strategijama uopšte. Zašto onda ne uzeti godišnji odmor i zaboraviti na spoljni svet, utapajući se u nedelju dana Tihe Oluje? Ima razloga.Svet savezničkih i osovinskih specijalnih operacija počinje izborom ili pravljenjem sopstvenog lika, procesom koji u velikoj meri podseća na onaj iz Fallouta. Predefinisane face koje dolaze u nekoliko različitih klasa (soldier, sniper, grenadier, medic, scout i engineer) daće vam početni uvid u tkivo igre i način igranja kakav možete očekivati. U akciju ćete u svakom trenutku moći (ali ne i morati) da povedete još petoricu operativaca čije će vam veštine u svakoj pojedinačnoj klasi biti neophodne za preživljavanje i kompletiranje misija. Telesni atributi, poput snage, veštine i inteligencije, obogaćeni složenim osobinama koje su donekle derivati osnovnih (preciznost s oružjem, sposobnost izbegavanja vatre i sl), biće dopunjeni napredovanjem po nivoima iskustva. Ceo sistem podseća na onaj iz Diabla 2: svaki dostignuti level vam donosi po jedan poen koji možete investirati u neku od granajućih osobina koje pojačavaju osnovne i derivirane karakteristike ili vam dodaju specifične klasne bonuse na određenim poljima. Izviđači i snajperisti, na primer, dobijaju mogućnost da investiraju poen u nightvision; doktori u bonuse pri tretiranju teških rana; inženjeri mogu uložiti poene u bolje razmontiravanje mina ili obijanje brava...Svaka od klasa poseduje sebi svojstveno oružje za čije korišćenje ima bonus u odnosu na ostale (npr. izviđači i noževi za bacanje), sa mogućnošću bržeg navikavanja (familiarisation), što je vrlo uspeo novi koncept: dugotrajnom upotrebom tačno određenog modela oružja svaki od vaših vojnika postaje ubojitiji i precizniji. Ako prestane da ga koristi, veština se polako zaboravlja, a ako suviše koristi ono s početka, izgubiće prednost novih i boljih modela koji postaju dostupni napretkom kampanje! Balansiranje na tu temu predstavlja veoma interesantan podsegment igre, a upoređivanje karakteristika nekoliko stotina različitih vrsta pištolja, pušaka, mitraljeza i sličnih spravica predstavlja izazov za sebe. Igra se sastoji od određenog broja skriptovanih misija, projektovanih u neobaveznom i modularnom maniru. Svaki od pojedinačnih zadataka ima određenu količinu „cluesa” (dokumenti, neprijateljski agent, oprema...) čijim zarobljavanjem i zaplenom otključavate sledeći set misija. Količina obaveštajnih podataka potrebna za dalji napredak nikada nije tačno poznata. Nekad ćete pametnim izborom misija u dva pokušaja „otključati” mogućnost za dalje napredovanje, bez potrebe da završavate svaku od njih pojedinačno. U praksi, imate mapu Evrope podeljenu na nekoliko desetina regiona; onaj u kojem možete nešto da uradite postaje dostupan (svetluca crveno), a u okviru njega imate jednu ili više lokacija koje možete posetiti i obaviti posao. Tokom putovanja po mapi možete naleteti na random encounter (kao u Falloutu), a njihova frekvencija postaje veća sa napretkom kampanje i odlaženjem dublje u neprijateljsku teritoriju (britansku ili nemačku, zavisno od strane za koju igrate). Sve bi ovo bila poezija da nema dva velika problema. Prvi i osnovni je „puls” igre: zbog velike sporosti kompjutera pri izračunavanju poteza, svaka misija poprima višesatne razmere. Beskrajno čekanje na vaš potez, koje se ponavlja svaki put kada pritisnete End Turn, u velikoj meri ruinira ukupni utisak. Protivnički AI, i pored tolike matematike, nije ništa posebno: oponentski vojnici će kao muve uletati u vašu liniju vatre, potpuno nesposobni za manevar iole složeniji od čeonog juriša. Dodajmo tome i prično spor odziv na komande: usmeravanje vaše ekipe ponekada zaista liči na vežbu strpljivosti i snalaženja u 3D prostoru. Hardverska zahtevnost od koje igra pati je „za medalju”. Potpuno deformabilni 3D teren i objekti (pravim oružjem možete uništiti bukvalno sve: od sanduka do zgrada), rag-doll fizika likova (umiru na potpuno realan način, zavisno od toga šta ih je pogodilo) i per-pixel shading za potpuni utisak zahtevaju mašinu iznad 2 GHz opremljenu GeForceom FX 5600+. Ljubitelji poteznih strategija nisu baš poznati kao vlasnici ovakvih „tenkova”, što tržišni uspeh igre čini pomalo neizvesnim. Miodrag KUZMANOVIĆ | | |
