Negde unutar nemirne topografije ljudskog saznanja, otprilike na krzavoj liniji koja razdvaja nauku od fantastike, počivaju teorije o alternativnoj istoriji. Pretpostavka da je naš vremenski tok zapravo samo jedna slučajna nijansa u širokoj lepezi mogućih istorija intrigirala je mnoge velike umove tokom vekova. Vremenom se ova smela ideja preselila iz filozofskih u prozaične vode (progres!), tako da ćemo je danas najčešće sresti samo u industriji zabave. Svojom novom FPS pucačinom Iron Storm, developer „4X Studios” nastavlja ovaj sporadični trend igara koje se odvijaju u alternativnim univerzumima. Njihova turobna verzija skorašnje istorije predstavlja nam svet u kojem je Prvi svetski rat trajao čitavih pedeset godina.

Radnja igre odvija se 1964. godine, na prvim borbenim linijama u Nemačkoj. Golemi betonski rovovi grubo presecaju razoreni krajolik ispod olovnog neba. Potmulu grmljavinu visokokalibarskog bombardovanja u daljini preseca gladno štektanje automatskog naoružanja. Već pet decenija savezničke snage hrabro se odupiru megalomanskim naporima zlog Barona Ugenberga. Evroazija je sva u ruševinama. Posle skoro pola veka konstantnog ratovanja, dugogodišnju pat poziciju remeti informacija da su protivničke snage na pragu konstruisanja novog oružja masovnog uništenja (pogodili ste, u pitanju je atomska bomba). Neko mora biti poslat iza neprijateljskih linija da ispita situaciju i osujeti proizvodnju. Tu vi stupate na scenu kao poručnik Anderson, veteran koji je od rođenja znao samo za rat, „one-man-war-effort” ledenog pogleda i šturog vokabulara.

Iron Storm isprva veoma podseća na Half-Life i slična ostvarenja, pošto koristi sličnu tehniku nadgradnje atmosfere – igra počinje u komandnom bunkeru, gde Anderson može slobodno da se šetka i smeta ostalim vojnicima. Kada vam vaši pretpostavljeni eventualno izlože zadatak, lagano ćete pokupiti potrebnu opremu po bazi i usput naučiti osnove interakcije, posle čega vam igra dozvoljava da se zaputite van bunkera i krenete u svoju prvu misiju. Prvi utisci o Iron Storm sasvim su povoljni. Iako je ovo u osnovi lone-wolf tip igre, prijateljski NPC likovi boriće se sa vama rame uz rame tokom cele kampanje, stvarajući tako utisak timskog rada. Skriptovane sekvence čija je svrha da vas uvuku u akciju bogato su rasute po nivoima. AI protivnika varira od kompetentnog do nepostojećeg. Borbeni helikopteri zlokobno nadleću bojište, eksplozije sevaju svuda oko vas, dok neprijateljski vojnici pozivaju pojačanja i zapomažu na autentičnom ruskom ili nemačkom.

Po defaultu Iron Storm igra se u trećem licu. Ukoliko vam je ovakav pogled a la Heretic II isuviše distanciran, jednostavnim pritiskom na ’Enter’ kamera će se stuštiti Andersonu pravo među lopatice. Upravljanje u prvom licu je intuitivnije, mada pogled preko ramena omogućava nešto širu preglednost. Nivoi su ekspanzivni, i svaka mapa je podeljena na više manjih segmenata sa malim pauzama za učitavanje. Prva misija se dobrim delom odvija po rovovima, što vizuelno baš i nije najuzbudljivije poprište za vaše ratne podvige. Nažalost, ova početna monotonija nije usamljen slučaj, pošto je otprilike trećina igre gusto ispresecana mrežom identičnih rovova. Žanr pucačina je odavno napustio klaustrofobične hodnike kojima su prethodne generacije igara bile krcate, tako da će malo ko biti spreman da ceni ovaj povratak skučenom manevrisanju.

Vaš alter-ego u stanju je da u bilo kom trenutku nosi samo određenu, relativno malu, količinu naoružanja. Ovaj ustupak realističnosti teraće vas da donosite teške taktičke odluke. Uprkos ogromnom kreativnom potencijalu koji alternativna istorija nudi, ofanzivni arsenal dostupan Andersonu prilično je razočaravajući. Ispod uzbudljivog dizajna, u većini oružja kuca srce već x-puta viđenih mitraljeza, pištolja i raketnih bacača. Osim retkih slučajeva, kao što su npr. granate sa bojnim otrovima, WWI mentalitet nije primetno projektovan pedeset godina unapred. Ova konstatacija može se preneti na celokupno iskustvo – okruženje i atmosfera u Iron Stormu više asociraju na nekakvu pomalo hirovitu WWII pucačinu negoli na alternativne šezdesete razorene višedecenijskim ratom.

Preventivno snajperisanje u ovom naslovu igra veliku ulogu. Često ćete biti u stanju da sa distance poskidate pozamašan broj protivnika pre no što uopšte reskirate sopstvenu kožu. Snajper je moćno oružje i vaš najbolji prijatelj tokom igre. Međutim, do sličnog zaključka je očigledno došla i neprijateljska strana, tako da ćete na svakom nivou biti suočeni sa hordama snajperista. Dinamika igre regularno poprima obrise napetog nadmudrivanja, gde svaki izlazak na otvoren prostor znači sigurnu smrt. Da li će vam se ovakvo natezanje mačke i miša svideti umnogome zavisi od vaše nervne konstitucije. Iron Storm sadrži više zagonetki nego tipičan shooter – često je potrebno rešiti neki problem zarad daljnjeg napretka. Ove sekvence nisu uvek dobro skriptovane, tako da je česta poseta save-menija preporučljiva.

Grafika kaska otprilike jednu generaciju za aktuelnim naslovima u ovom žanru. Ljudske figure su prilično kruto animirane i sastoje se od malo poligona, dok su teksture mutne. Opseg boja je siromašan, mada se mora priznati da ovakav monohromatski prilaz doprinosi osećaju „istoričnosti”. Sa druge strane, audio-podloga je sasvim solidna, naročito ambijentalni zvuci. Premisa je definitivno najjači adut Iron Storma i stoga je prava šteta što su dizajneri propustili priliku da je do maksimuma iskoriste.

Đorđe NAGULOV