Pariz, s kraja četrnaestog veka. Tajni dogovor francuskog kralja Filipa II i pape Klimenta V, samo nekoliko decenija ranije, savršeno je urodio plodom – viteški red templara potpuno je nestao iz javnog života, a njegovi preostali pripadnici, raštrkani na sve strane i povučeni u ilegalu, neprestano su proganjani od strane Svete inkvizcije. Bilo je to smutno doba, ne samo za Francusku kraljevinu, već i za ostale „civilizovane” zapadno-evropske države; doba u kome su katolička crkva i njen vrhovni poglavar bili alfa i omega svega ovozemaljskog, u čije ime su često činjena dela koja će istorija kasnije prikazati u najgorem svetlu.

Da je tog popodneva mlađani Metju znao šta ga čeka u bliskoj budućnosti, verovatno da mu ne bi palo na pamet da pokuša da ukrade kesicu sa novcem koja je visila o pojasu lokalnog bogataša koji je došao na centralni gradski trg kako bi prisustvovao još jednom u seriji pogubljenja vođenih pod budnim okom ovlašćenog papinog predstavnika. Jedan pogrešan potez rukom bio je dovoljan da Metju bude otkriven u krađi, i tako je mladić, umesto da noć provede lumpujući u nekoj krčmi, završio u najvećoj pariskoj „bajbokani”, čekajući preki sud inkvizicije. Znajući da se neće dobro provesti ako u zatvoru dočeka sledeće jutro, on, kao lopov amater, ali ipak dovoljno iskusan, odlučuje da pokuša da pobegne. To mu, gle čuda, i uspeva, ali u toku bega nailazi na ćeliju u kojoj sreće starog templara na umoru koji mu poverava tajnu o legendarnom viteškom blagu koga predstavnici klera pošto-poto žele da se dokopaju. I tako, momak koji do tog trenutka nikome nije bio interesantan, odjednom postaje najtraženija ličnost u Parizu, koga progone svi – od predstavnika vlasti i crkve, pa sve do njegovih bivših „poslovnih prijatelja” koji su saznali do kakvih je informacija došao.

Prošlo je već punih pet godina otkako je, sada već odavno upokojena firma „Looking Glass Studios” objavila igru Thief i time napravila pravu revoluciju u žanru FPS igara. Pokazala je da nenasilni koncept igre može biti podjednako atraktivan za eksploataciju, kao i onaj brutalan, koji je do tada suvereno vladao. U protekle pola decenije pojavilo se mnogo naslova koji su, na ovaj ili onaj način, iskoristili ovu ideju, s tim što su najbolje prošli oni hibridni, koji su mešali akciju i šunjanje (No One Lives Forever 1/2, Project IGI i sl.). Niko se nije setio da napravi „spin-off” Thiefa korišćenjem 3D enginea koji bi umesto subjektivnog kadriradnja omogućio upotrebu nekoliko pokretnih kamera i izvođenje u trećem licu.

Francuska firma „Wanadoo”, poznata većinom po „low budget” avanturama i naslovima enciklopedijskog karaktera, zajedno sa renomiranim „Strategy Firstom”, usudila se da načini takav korak. Rezultat je polovičan, što je velika šteta, jer je samo uz malo više napora Inquisition mogao da bude odličan. Glavni junak Metju, iako sposoban da potegne oružje, većinom se oslanja na svoje lopovske veštine da bi se izvukao iz škripca u koji ga je uvalila sopstvena radoznalost. Pored već standardnih mogućnosti za ovakve igre, kao što su odsecanje torbica sa novcem sa tuđih pojaseva, omamljivanje protivnika, odvraćanje pažnje pomoću kamenčića i obijanje brava, igrač je po prvi put u prilici da koristi takve trikove kao što su zviždanje, „sejanje” pribadača (za usporavanje jačih i elminiaciju slabijih protivnika) ili šunjanje u dva položaja (u pognutom i klečećem). Petnaest misija je koncipirano tako da je direktnu konfrontaciju sa protivnicima (tamničari i čuvari, gradske patrole itd.) uvek moguće izbeći, mada heroj, iako prilično slabašane konstitucije, u borbi relativno lako može da parira jednom od njih. Situacija, međutim, ni izdaleka nije tako sjajna kada i ako Metjua okruži više neprijatelja. Tada do izražaja dolaze loše i veoma spore kontrole (miš nije podržan), koje zbog nedostatka preciznosti svode mogućnost njegovog preživljavanja na nulu. Na sreću, svi neprijatelji imaju aktivno vidno polje (prikazano pomoću trougaone površine kao u Commandosu i sličnim „squad-based” strategijama), što igraču znatno olakšava snalaženje u prostoru i omogućava da precizno odredi momenat kada će izaći iz zaklona.

Misije su podeljene na po nekoliko međunivoa (od tri do deset), ali upravo u njihovoj strukturi leži najveća mana Inquisitiona. Problem je u tome što su jednolični i potpuno linearni, dakle, neuporedivo jednostavniji čak i od najprizemnijih misija u Thiefu i sličnim igrama. Bez obriza na lepu grafiku, koja možda ne predstavlja vrhunski dizajnerski domet, ali dovoljno dobro oslikava mračnu atmosferu Pariza od pre nekoliko stotina godina, do zasićenja dolazi veoma brzo, jer se zadaci skoro uvek svode na nalaženje izlaza sa nivoa i „orobljavanje” prolaznika. Mnoge igrače će verovatno iritirati i to što se pozicija može snimiti samo na početku nivoa, te se svaka greška plaća njegovim restartovanjem.

Slobodan MACEDONIĆ