Planeti Zemlji uopšte nije lako. Dok putuje Univerzumom, svakakve gluposti nađu joj se na putu, a onda zakon gravitacije učini svoje i one se neminovno survaju na njenu površinu. Među ostacima raznog svemirskog otpada, među krhotinama kometa i meteorita, ponekad se nađe i nešto inteligentno. E, upravo to, inteligentno, osnovni je predmet interesovanja dr Slobodana Sakarina, čuvenog ufologa i poznatog ekscentrika koga je čitav svet zbog njegovih surovih eksperimenata, izolovao na malenom imanju zvanom „Area 52”. Da su pet svemirskih brodolomnika – Etno, Kendi (Candy), Bad (Bud), Stereo i Gordžus (Gorgious) – znali u kakve će nevolje zapasti onog trenutka kada surovi dr. Sloba otkrije njihovo postojanje, verovatno bi pobegli sa Zemlje glavom bez obzira i pored teškog kvara na njihovom svemirskom brodiću. Ali, poslovična vanzemaljska lenjost i sjajni program zemaljskih TV stanica zadržali su male tuđine na plavoj planeti taman toliko da doca sazna ko se krije u jednoj napuštenoj kući u predgrađu velikog grada. I baš kada su petorica drugara konačno rešili da spakuju kofere, za vratom im se našao Lisijen Bolok, lovac na ucenjene vanzemaljce i desna ruka ćaknutog dr Sakarina.

U francusko–američkoj koprodukciji, 1997. godine pojavila se crtana TV serija po imenu „Space Goofs”. Ona prati doživljaje petorice simpatičnih vanzemaljaca, kojima pamet nije jača strana, nesrećnim slučajem nasukanih na površinu planete Zemlje. Firma „Xilam”, osnovana od strane grupe profesionalnih animatora, prihvatila se zadatka da „Šašave svemirce” pretoči u avanturu. Dugo je trajalo podgrevanje tržišta tvrdnjama da se radi o revolucionarnom proizvodu, pa nije ni čudo što su ga igrači avantura iščekivali za posebnim nestrpljenjem. Šta je, međutim, tačno od svih tih najava?

Tačno je sledeće: Stupid Invadersi su tehničko remek–delo. Grafika, a posebno animacije, daleko odskaču od uobičajnih standarda. Ne samo da se približavaju kvalitetu crtanog filma, nego ga čak i prevazilaze. Nepotrebno je trošiti reči opisujući lepotu ove igre; to prosto treba videti i prihvatiti činjenicu da 3D akceleracija ipak nije bogomdana tehnologija. Ali, nije samo šarena grafika ono što ovde pleni pažnju. I sve ostalo, od odlične muzike, pa sve do genijalne nadsinhronizacije za koju su odgovorni glumci iz samog crtaća, spada u sam vrh današnjih kriterijuma produkcije kompjuterskih igara. Tačno je takođe da avantura poseduje zanimljiv koncept: igrač naizmenično vodi svih pet vanzemaljaca, sklapajući tako, fragment po fragment, priču o njihovoj nesrećnoj sudbini. Za nas na ovim prostorima interesantno je i to da se glavni negativac zove Slobodan. To čisto srpsko ime postalo je veoma poznato širom sveta u poslednjih par godina (razlozi su kristalno jasni), pa je eto konačno dospelo i u kompjuterske igre (sada nam još samo fali neki megalomanski holivudski filmski projekat).

Nažalost, Stupid Invaders neće ostati upamćen kao savršena avantura (iako su se tome mnogi nadali), među kojima i autor ovih redova, koji je dugo živeo u ubeđenju da igra može ozbiljno da uzdrma „LucasArtsov” Escape from Monkey Island. To se pokazalo kao tačno, ali samo u pogledu tehničke izvedbe. Što se ostalih elemenata igre tiče, Glupi osvajači nose sa sobom gorak ukus razočaranja. A evo zbog čega.

Nema ljubitelja kompjuterskih igara koji ne voli s vremena na vreme da odgleda neku profesionalno urađenu međuanimaciju ili filmsku sekvencu, čija je prevashodna svrha da upotpuni i obogati radnju igre ili posluži kao posrednik između dva nivoa. Ali, ako te međuanimacije postanu svrha same igre, tu se onda javlja ozbiljan problem. U ovom slučaju dogodilo se upravo to: Stupid Invaders je zapravo jedan dugačak crtani film u kome su brojne animacije bukvalno progutale ono što čini samu suštinu avanturističkog žanra: istraživanje i rešavanje problema. Kao što rekosmo, zaista je veliko zadovoljstvo gledati sve te prelepo animirane scene koje se ležerno baškare na četiri CD–a, ali je problem u tome što one ovde čine 80% igre. Preostalih dvadesetak procenata potrošeni su na jednu krajnje linearnu i nimalo kreativnu avanturističku priču, koja doduše sadrži i neke prilično teške probleme, ali samo sporadično i u tragovima. Da nesreća bude još veća, skoro svaka pogrešno urađena radnja kažnjava se porukom „Game Over”. Zvuči paradoksalno, ali u Glupim osvajačima ginućete češće nego u Quakeu III.

Drugi problem, koji se ponovo tiče scenarija, zalazi pomalo u sferu subjektivnosti svakog čoveka ponaosob, ali svakako da zaslužuje dostojan komentar. Stupid Invadersi su pravljeni sa ambicijom da budu urnebesno smešni. Oni su to samo ponekad. U većini slučajeva humor predstavlja neukusnu kombinaciju klozetskih šala tipa „South Park” (recimo, čitavo drugo poglavlje svodi se na potragu za gomilom kravljeg izmeta (?!) koji treba da posluži kao gorivo za svemirski brod), degutantnih viceva na Kendijevu seksualnu opredeljenost (mališa sanja o tome da promeni pol) i često prilično surovih scena, za koje je vrlo diskutabilno da li su smešne. Ali, za razliku od „South Parka”, gde takve bizarnosti funkcionišu sjajno, ovde to ne izaziva oduševljenje, barem ne kod autora ovih redova. Naravno, afinitet prema određenoj vrsti humora lično je opredeljenje svakog čoveka, pa u ovom slučaju ne mora biti mana, već upravo suprotno – pozitivna strana ove igre.

Gledanje na svet oko sebe iz crno–bele prespektive ne spada u pohvalne karakterne osobine čoveka, ali Stupid Invaders je avantura koja nas tera da učinimo upravo to. S jedne strane, ona je praznik za oči i uši, jedna od najlepših igara koje su se ikada pojavile za PC računare, a s druge strane besmislena, neuobičajno kratka, pa čak i glupa, kao što joj i samo ime kaže. Pogledajte je, i uverićete se i sami.

Slobodan MACEDONIĆ