Francuskoj firmi „Cryo Interactive” čovek mora da skine kapu. Ljudi se zaista maksimalno trude da održe kontinuitet u pravljenju avantura, iako taj posao u današnje vreme nije nimalo lak, a kamoli profitabilan. Ali, oni ne samo da ne odustaju od svoje politike, već nastupaju sve agresivnije, sa sve većim brojem naslova. Nova serija „Cryovih” avantura pod zajedničkim nazivom „Legends”, pokrenuta je sa namerom da se poznata dela svetske literature slobodno prerade u formu kompjuterske igre, čime bi se generacijama koje su knjigu zamenile ekranom monitora, približio makar delić pisanog blaga koje su neki umni ljudi ostavili čovečenstvu u amanet. Ako uzmemo u obzir da „Cryo” forsira i igre sa istorijskom tematikom, nije teško zaključiti da ta firma indirektno radi na kulturnom uzdizanju mladih, i to kroz formu koja je njima najintersantnija.

Prva igra iz serije „Legends” urađena je po romanu „Vremeplov” („The Time Machine”) Herberta Džordža Velsa. Odmah treba naglasiti jednu bitnu stvar: avantura The Time Machine ne predstavlja direktnu adaptaciju Velsovog romana, već se samo poigrava sa temom, odnosno preuzima osnovne motive koji se provlače kroz priču, kao i neke od ključnih likova. Cilj je, dakle, da se kod ljudi pobudi interesovanje da, nakon što završe igru, pročitaju knjigu. Kao i u slučaju romana, glavni junak avanture je sam pisac. Nakon što je u sopstvenom podrumu sagradio mašinu za putovanje kroz vreme, Vels odlučuje da je isproba, odabravši za svoju vremensku destinaciju ni manje ni više nego 800.000–u godinu. Takav kvantni skok dovodi ga u doba kada na Zemlji žive besmrtnici, koji svoju dugovečnost plaćaju time što im se sva sećanja koja su stekli do određenog trenutka periodično brišu (ispiranje mozga, u pravom smislu te reči). Za takav tretman odgovoran je polubog Khronos, koji sa lakoćom manipuliše vremenom. U momentu Velsovog prispeća u budućnost, njegov vremeplov iščezava, a on ostaje nasukan u nepoznatom svetu, očajnički tražeći način da se vrati kući.

Mešajući viktorijansku arhitekturu i tradicionalne arapske motive, autori Vremeplova su kreirali svet koji možda isuviše liči na onaj iz Outcasta, ali u sebi ipak nosi puno toga originalnog. Tu je, pre svega, korišćenje magija, koje se u Khronosovom svetu zove hronomantija. U pitanju je magijska tehnika koja koristi vreme kao osnovni resurs za bacanje čini. U toku svojih putovanja, Vels se upoznaje sa hronomantijom, koja će mu omogućiti da se zaštiti i zaleči u kritičnim situacijama, ili da, u nedostatku boljeg oružja, pobedi eventualne neprijatelje koji većinom lutaju pustinjama izvan glavnog grada. Više puta u toku igre Khronos će pokrenuti svoj vremenski talas koji će većini stanovništva izbrisati sećanja, ali ne i glavnom junaku, koji dolazi iz daleke prošlosti. Umesto ispiranja mozga, Vels će preživljavati seriju fizičkih transformacija, od malog dečaka, pa sva do starca. Iako je u pitanju jedna ličnost, u toku igranja postoje znatne razlike u pristupu rešavanju problema u zavisnosti od toga koje je starosno doba trenutno aktivno.

Tehnika koja je korišćena da bi se dočarao trodimenzionalni prostor i simuliralo kretanje kamere zaista je jedinstvena. „Cryo” ni ovoga puta nije odustao od izvođenja baziranog na primeni „Omni 3D” sistema (to postaje već pomalo dosadno), ali je sada konačno pružio priliku i 3D akceleraciji da pokaže kako sarađuje sa „engineom” koji je pravljen sa ciljem da prevashodno barata sa bitmapiranim objektima. Svi likovi u igri i predmeti koji se mogu poneti (dakle, sve ono što se kreće), te efekti koje proizvode magije i oružja, koriste Direct 3D akceleraciju. Sve ostalo, odnosno same lokacije, renderovane su scene koje se na uobičajan način mogu rotirati u bilo kom pravcu. Kada se te dve naizgled nespojive tehnike uklope, igrač stiče utisak da se kamera kreće unutar lokacije i prati junaka, a događa se upravo suprotno – čitav prostor se vrti, dok model praktično „šlajfuje” u mestu. Ovakva kombinacija prvi put je omogućila da se jedna „Omni 3D” igra podigne u rezolucije više do 640 x 480, i to uz iznenađujuće mali gubitak kvaliteta u bitmapiranoj grafici.

The Time Machine je dobra igra; ne vrhunska, ali sasvim solidna avantura za one koji vole fantazijski SF. I mada u pojedinim momentima ume da bude naporna, vredi je pogledati, ako ni zbog čega drugog, ono zbog samog podsećanja na delo H. Dž. Velsa.

Slobodan MACEDONIĆ