Retko koja serija kompjuterskih igara se može pohvaliti da je u tolikoj meri uticala na dalji tok razvoja zabavnog softvera koliko trilogija Alone in the Dark. Pionirsko delo Ibera Šardoa, nastalo početkom 1993., utrlo je put arkadnim avanturama kakve ih danas poznajemo. Sve do pojave Tomb Raidera, trodimenzionalno izvođenje sa statičnim kamerama primenjeno u pomenutoj trilogiji, bilo je najveće tehničko dostignuće, „alfa i omega” kompjuterskog dizajna.

A punih šest godina ranije, Arnold Švarceneger je odigrao ulogu Bena Ričardsa u filmu „The Running Man”, snimljenom po istoimenoj noveli Stivena Kinga. Dijabolična priča o uticaju televizijskih šou–programa na široke narodne mase, gde učesnik, da bi zaradio izvesnu sumu novca, pristaje da na određeno vreme postane lovina koju će progoniti drugi ljudi, iz današnje perspektive deluje maltene kao vizionarska. Verovatno smo još daleko od vremena kada će se gosti u „talk–show” emisijama međusobno ubijati, ali kad čovek pogleda kako danas izgledaju programi tog tipa na nekim zapadnim TV stanicama, čini se da taj trenutak samo što nije došao.

Šta mislite, šta se dobija ukrštanjem jedne horror igre kao što je Alone in the Dark i jednog SF filma poput „The Running Mana”. Pa, svakako đavolski produkt, nešto što se zove The Devil Inside. Prepustivši sudbinu Edvarda Karnbija novom autorskom timu (za one koji nisu u toku, u pripremi je četvrti nastavak serije AITD), Šardo je odlučio da obradi savremenije teme, a za to mu je poslužio novi junak, Dejv Kuper. Holivudska TV stanica simptomatičnog naziva „WWWL@ Studios” svakodnevno organizuje neobičan šou-program u kome uživo prenosi prljave poslove koje pojedinci za dobru nagradu odrađuju umesto policije. Uspeh emisije kod gledalaca garantuju televizijske ekipe na licu mesta, „zagrejana” publika u studiju i svakako harizmatični domaćin i voditelj po imenu Džek Trbosek (Jack T. Ripper), koji je praktično glavna zvezda programa. Na dan Noći veštica, 31. oktobra, Dejv Kuper dobija zadatak da „očisti” posednuto imanje „Shadow Gate” negde na periferiji L.A.-a. Šou ce teći planiranim tokom sve dok se ne pojavi jedna novinarka koja će takođe uživo pokušati da raskrinka čitavu šaradu.

Već nakon petnaestak minuta igranja, iskusni „plejer” će shvatiti da je The Devil Inside zapravo Šardoovo viđenje Alone in the Darka na ulasku u treći milenijum. Iza bogate grafike i kontinualnog kretanja kamere, krije se u suštini stari koncept arkadne avanture iz „karnbijevskog” doba. Ipak, vremenski jaz je učinio svoje, akcioni elementi su u velikoj meri potisnuli avanturističke, pa se igra najbolje može opisati kao horor verzija Tomb Raidera.

Sama pojava glavnog junaka je ono što ovu igru čini neobičnom. Dejv Kuper je zapravo dvostruka ličnost: sa jedne strane imamo prosečnog mladića vičnog baratanju oružjem, a sa druge inkarnaciju njegove „đavolske” prirode, koju predstavlja demonka Deva. Transformacija iz jedne u drugu ličnost moguća je samo na posebnim lokacijama koje se nazivaju Kapije pakla (Gates to Hell). Dejvova uloga u priči je konvencionalna – on tamani zombije i slične kreature i većinom rešava avanturističke zagonetke. Deva, međutim, ima drugačiju funkciju. Ona sakuplja duše mrtvih neprijatelja i šalje ih svom gospodaru Luciferu kroz Kapije pakla. Kao nagradu za taj posao, dobija nove sposobnosti u vidu magija.

The Devil Inside je u tehničkom smislu odrađen odlično. Glavnog junaka prate tri kamere, od kojih su dve, „flying cam” i „spy cam”, dobro poznate (prva je standard u današnjim 3D igrama, a druga je statična kao u Alone in the Dark). Najinteresantnija, ali dosta zamorna za oči je tzv. „live” kamera. Igrač pomoću nje može da prati dešavanja kroz objektiv uređaja koji se nalazi na ramenu snimatelja. Utisak koji se tada stvara je perfektan: kamera podrhtava dok snimatelj korača ili trči, čuje se njegovo užurbano disanje, a povremene smetnje manifestuju se „snegom” i linijama koje preleću preko ekrana. Grafika je za današnje pojmove solidnog kvaliteta, što važi i za zvuk. Opšti utisak kvare dve stvari: problemi sa preklapanjem tekstura (dolaze naročito do izražaja kada Deva leti; tada je moguće bukvalno proći kroz tavanicu i pod) i tendencija da se kamerman izgubi, tj. da prestane da prati junaka. Takođe, velika je šteta što igra nije duža – dovoljno je pet do šest sati aktivnog igranja i „Shadow Gate” će ponovo biti idilično mesto.

Kompjuterske igre neprestano napreduju u tehničkom pogledu, iz godine u godinu izgledaju sve lepše i realnije (što je svakako za pohvalu), ali se zato trendovi njihovog razvoja u sadržinskom smislu slobodno mogu okarakterisati kao zabrinjavajući. Nasilje je oduvek bilo verni pratilac mnogih igara ili, bolje rečeno, njihov sastavni deo, ali ono što se događa u poslednje vreme, a što je kulminaciju doživelo sa Soldier of Fortune, zaslužuje dublju analizu, za koju ovde, naravno, nema mesta. Ukratko rečeno, naglo povećanje audio-vizuelnog realizma dovelo je do pojave igara u kojima je nasilje prikazano u najogoljenijoj formi, toliko realno da čoveka lako može da spopadne muka (jedan Doom u poređenju sa današnjim „new wave” pucačinama deluje krajnje čedno). The Devil Inside je tipični predstavnik tog novog talasa igara koje se ne zadovoljavaju prikazivanjem „trivijalnih” scena u kojima se neprijatelji vide kako padaju pokošeni mecima, već insistiraju na užasnim prizorima kao sto su „slow motion” kadrovi u kojima se u krupnom planu vidi raznošenje ljudskih glava, odsecanje ekstremiteta i sl. On je, prema tome, brutalan, krvav i patološki grozan, ali se kao takav odlično uklapa u savremene trendove. Frenetični aplauzi i bodrenje publike kada Dejv/Deva nekome odvale polovinu tela, pohvale od strane voditelja za izuzetan „umetnički dojam” u slučaju efektnih pogubljenja, zviždanje i uzdasi razočarenja prilikom eventualnih promašaja, dodatno stimulišu igrača da bude još suroviji prema jadnim kompjuterskim modelima, ma kakvi oni bili. A čemu sve to vodi? E, to je pravo pitanje na koje za sada nema odgovora.

Slobodan MACEDONIĆ