Kompjuterski otpad

Računari sve brže postaju starudija i jedini način da se iskoriste predstavlja reciklaža

Kako tehnologija napreduje, svakim danom računari na našim stolovima sve više zastarevaju. Ako ne bismo svakih nekoliko meseci zamenili neku komponentu, na kraju ne bi preostalo ništa nego da se stari računar kompletno proda i nabavi potpuno novi. Ali kada računar postane „preslab” za trenutne standarde i modernije programe koje bi vlasnik želeo da koristi, pa više niko neće da kupi takvu starudiju, računar mora da krene na svoje poslednje putovanje – na đubrište.

Iako se kod nas računari ne bacaju u tolikoj meri i skoro svaki korisnik će pre da pokloni svoj računar nego da ga baci, širom sveta godišnje u smeću završi 200.000 tona kompjutera, monitora i ostalih komponenti, a ovaj broj se svake godine poveća. Još strašniji je podatak da je u računaru koji je na vašem stolu preko sedam stotina različitih materijala za koje je ukupno potrošeno oko četrnaest tona sirovina!

Za ovu malu ekološku katastrofu definitivno su odgovorni proizvođači softvera i hardvera koji u svojoj želji za većom zaradom uzrokuju veoma brzu smenu tehnologija, što za rezultat ima sve veće količine zastarelih računara na deponijama. Primera radi, pre manje od dvadeset godina mogli ste da kupite računar koji je mogao bez problema da vam služi oko deset godina. Danas su već nakon tri meseca neke od komponenata u novom računaru zastarele. Ovakav tempo, koji nameću proizvođači, korisnici mogu kako tako da prate, ali to znači smrt za tone kompjuterskih komponenti.

Do sada su stari računari koji su završili u đubretu bili ili spaljivani ili ostavljani na deponijama da se raspadaju hiljadama godina. Malo „svetlo na kraju tunela” jeste reciklaža komponenti iz starih računara, ali do sada veliki broj komponenti uopšte nije bio upotrebljiv, a pomenutih sedam stotina različitih materijala čine rastavljanje ovih računara veoma skupim.

Rešenje se nalazi u upotrebi takvih komponenti i dizajnu proizvoda koji bi omogućili lako recikliranje. Tako je kompanija „Siemens Nixdorf” (SNI) prošle godine reciklirala 5700 tona svojih starih komponenata pri čemu su uštedeli trideset miliona maraka! Razlog za ovoliku uštedu je i to što SNI pravi proizvode kojima je 88% komponenti ponovo upotrebljivo, a svake godine pokušavaju da povećaju ovaj procenat.

Kada jedan kompjuter dođe u postrojenje za reciklažu, prvo se vrši rastavljanje i sortiranje komponenti. Rastavljanje je deo posla koji je najmanje automatizovan i nijedna mašina nije uspešna u tome kao čovek. Delovi se stavljaju na pokretnu traku gde se vrši sortiranje. Metal, plastika i staklo razvrstavaju se na dalje podvrste tako što prolaze ispod infracrvene lampe. Različite vrste materijala reflektuju različite spektre svetlosti i na osnovu toga se prepoznaju. Razvrstani materijali se melju i tako obrađeni šalju u postrojenja za proizvodnju. Sve elektronske komponente, čipovi, kondenzatori, otpornici ili integralna kola, po razvrstavanju se prodaju na sve unosnijoj svetskoj berzi polovnih elemenata, gde ih različiti proizvođači ugrađuju u svoje proizvode – od novih kompjutera do muzičkih stubova.

Za nas potrošače dobra stvar u vezi sa recikliranjem jeste to što zbog ušteda u sirovinama kompanije sa ekološkim proizvodima mogu da obore cene i drugih proizvođača. U zemljama koje poseduju razvijene sisteme za reciklažu na berzi se već nekoliko godina prodaje „sortirano đubre”. Začuđujuće je da smeće vredi sve više iz godine u godinu, a među najvrednijim otpacima su elektronske komponente. Zbog toga sve više velikih proizvođača želi da proizvodi jeftinije proizvode korišćenjem recikliranih materijala.

Svaka kompanija koja je počela da se bavi ovom idejom dolazi do sledećeg zaključka: reciklaža počinje mnogo pre nego što odbačeni kompjuter dođe u postrojenje za rastavljanje – reciklaža počinje prilikom dizajna delova za taj kompjuter. Tako je trend da se zavrtnji sve više zamenjuju plastičnim spojevima i da se metalne površine više ne lakiraju već se obrađuju specijalnim praškom. Na ovaj način se vreme reciklovanja ovih komponenti skraćuje, a povećava se procenat materijala koji se može ponovo primeniti.

Dakle, ovo je posao u kome svaka strana dobija: proizvođači štede na sirovinama, a potrošači dobijaju jeftiniju elektroniku. A i odbačeni kompjuteri više ne završavaju na otpadu zagađujući okolinu.

Dragan KOSOVAC