U osvit Drugog svetskog rata američka obaveštajna služba formirala je po nalogu vlade posebno odeljenje - The Office of the Coordinator of Information, skraćeno COI, čiji su agenti imali zatatak da prate aktivnosti Amerikanaca nemačkog porekla i da se pozabave mističnom stranom nacističke ideologije čiji detalji ni do danas nisu u celosti prezentirani svetskoj javnosti. Poznato je, naime, da su Hitler i njegovi sledbenici bili opsednuti magijama, okultizmom, astrologijom i drevnim germanskim ritualima koji su prema njihovim verovanjima trebali da im omoguće direktnu komunikaciju sa božanstvima, pa čak i sa vanzemaljskim rasama (postoje nepobitni dokazi da su nemački inženjeri radili na projektu izgradnje letećeg tanjira). Ali tokom 1941. godine Ameriku su, pored događaja koji su se odigravali u Evropi, potresale i informacije o serijskom ubici zvanom „Torso Killer” koji je u okolini grada Klivlenda svirepo izmasakrirao preko dvadeset ljudi. Svi pokušaji da se ubica uhvati, uključujući i napore legendarnog Eliota Nesa, ostali su bez rezultata. Ulaskom SAD u rat, klivlendski monstrum je prestao da „ordinira” i tako je njegov identitet ostao misterija. Šest godina kasnije, na drugom kraju Amerike (Los Anđeles) ubijena je „glumica” Elizabet Šort, koja se posle neuspeha u karijeri odala porocima i dobila nadimak Black Dahlia. Ono što je bilo zastrašujuće jeste da je devojka ubijena na način po kome se raspoznavao „Torso Killer”. Slučaj nikada nije rasvetljen, a veza između klivlendskih ubistava i smrti Black Dahlie zvanično nije ni potvrđena, ali ni demantovana.

Novija američka istorija prepuna je bizarnih događaja koji uz malo mašte i doterivanja mogu predstavljati idealnu osnovu za zaplet neke kompjuterske igre. Spoj stvarnog i fiktivnog jednom je već doneo veliki uspeh firmi „Take 2” i po svoj prilici to će se desiti ponovo. Pogađate da govorimo o čuvenom Ripperu koji je pre dve godine napravio revolucionarni pomak u žanru tzv. interaktivnog filma spajajući u jednu celinu avanturu, logičku igru i dugometražni igrani film. Naslednik Rippera je Black Dahlia, igra koja vas stavlja u ulogu mladog agenta Džima Pirsona koji prvog radnog dana dobija zadatak da razreši naizgled bezezleni slučaj uznemiravanja bogatog industrijalca. Slučaj će se, međutim, toliko zakomplikovati da će njegovo rešavanje potrajati punih šest godina.

Kao što možete videti iz igrometra, rekord po broju kompakt diskova korišćenih za potrebe jedne igre, koji je do sada držala „Sierrina” Phantasmagoria, upravo je oboren. Black Dahlia zauzima punih osam CD-ova, ali za razliku od Phantasmagorie, ovde svaki megabajt ima svoje opravdanje, pri čemu na diskovima skoro i da nema materijala koji se ponavlja. Raspoloživi prostor nam ne dozvoljava da detaljno opišemo sve vrline ove avanture, pa ćemo one značajnije samo nabrojati: kompleksan scenario kakvim se retko koja igra ovog žanra može pohvaliti, napeta atmosfera i iznenađujući obrti u radnji koji neprestano drže igrača u stanju iščekivanja šta će se dalje dogoditi, impresivna dužina igre uprkos velikoj količini filmskog materijala (koji se, inače, emituje u „interlace” modu, što je jedina objektivna mana Black Dahlie), vrhunska renderovana grafika, sistem kretanja u prostoru koji predstavlja kombinaciju kontinualnih animacija i slobodnog obrtanja oko sopstvene ose, odlična prateća muzika i, naravno, ono što čini srž ove igre, misaoni problemi.

Black Dahlia izuzetno je teška igra (po nekim kriterijumima čak i teža od Rippera) koja će za mnoge ljude biti teško savladiva prepreka. Skoro sedamdeset, mahom originalnih logičkih problema, zagonetki, mozgalica i slagalica, od kojih barem polovina zaslužuje da se nađe u najkomplikovanijim testovima inteligencije, namučiće svakog ko se usudi da se uhvati ukoštac sa njima. Svaki problem je briljiantno smišljen i brižljivo integrisan u priču tako da igrač ima sve informacije koje su mu neophodne da bi došao do rešenja, pa ipak, i pored toga, neki problemi izgledaju nerešivo iz prostog razloga što su preteški za čoveka prosečnih intelektualnih sposobnosti. Takođe, Black Dahlia je prepuna avanturističkih problema za čije rešavanje je potrebno upamtiti i povezati najsitnije detalje iz različitih etapa igre. Sve u svemu, mišljenja smo da su autori na nekim mestima zaista preterali i da Black Dahlia zaslužuje titulu jedne od najtežih avantura ikada objavljenih.

Glumačku ekipu Black Dahile predvodi Denis Hoper (Dennis Hopper), mada pojam „predvođenje” na opisuje najbolje njegovu stvarnu ulogu u igri. Kao i svaki poznati filmski glumac, Hoper je verovatno insistirao da se njegovo ime nađe na prvom mestu u uvodnoj špici igre, iako se lik koga tumači - Volter Penski, detektiv koji je radio na slučaju „Black Dahlia” pre Džima Pirsona i koji je, pošto je otkrio neke strašne stvari, proglašen ludim i smešten u duševnu bolnicu, pojavljuje samo u nekoliko scena.

„Take 2” su potvrdili da u ovom momentu nemaju konkurenciju kada su u pitanju igre na granici između interaktivnog filma i avanture. Ako je i bilo skeptika koji su smatrali da je Ripper bio slučajnost, sada, posle Black Dahlie, postalo je jasno da su potezi koje povlači „Take 2” sve samo ne slučajni. Black Dahlia je naprosto genijalna igra koju neizostavno treba odigrati, pa makar i uz korišćenje rešenja. Ako, pak, spadate u grupu profi igrača koji će pokušati da je odigraju uz pomoć sopstvenih moždanih vijuga, znajte da je unutrašnja satisfakcija koju dobijate kada rešite bilo koji problem toliko velika da se trud, nerviranje i izgubljeno vreme za rešavanje brzo zaboravljaju. Ukoliko vam pođe za rukom da sami završite Black Dahliu, vi ste sigurno veoma inteligentna osoba.

Kompletno rešenje igre možete naći na www.romiram.co.yu .

Slobodan MACEDONIĆ